Posle nafte, gas: plavi energent u crvenom

Prirodni gas privukao je veliku pažnju medija i javnosti u proteklih nekoliko meseci, naročito zbog naglog i ekstremnog porasta cena ove berzanske robe.

I dok se analitičari ne slažu da li je skok u ceni posledica poremećaja na strani ponude ili na strani tražnje, geopolitičkih nadgornjavanja ili “nevidljive ruke tržišta”, svi se uglavnom slažu da je u pitanju još jedna duboka i teška tržišna anomalija kojih poslednjih nekoliko godina ima previše i koje obesmišljavaju tradicionalne ekonomske teorije, postulate i ponašanja.

Spisak anomalija koje beležimo na svetskim tržištima je impozantan i zajedničko im je da se efikasno opiru jednostavnim i smislenim objašnjenjima.

Balon cena akcija, nekretnina i druge imovine koji nikako da pukne, kreiranje nepojmljivih količina novog novca koje sve do nedavno nije rezultiralo inflacijom, otklon vlasnika kapitala od težnji ka profitabilnosti ulaganja nauštrb rasta (“rast po svaku cenu”) su parametri “nove normalnosti” koja prestaje da bude nova, dok je pitanje da li ikada bila normalnost.

Slučaj sirova nafta 2020.

Ako je rast cena prirodnog gasa nekome šokantna pojava, trebalo bi ga podsetiti na zbivanja od pre samo godinu dana. Cena WTI sirove nafte je na Njurorškoj produktnoj berzi 20. aprila 2020. sa 56 USD pala na -37,63 dolara za ugovore koji su se realizovali u maju iste godine.

Cena nafte otišla je tada u negativnu zonu, što je predstavljalo pojavu nezabeleženu i nezamislivu u istoriji trgovanja berzanskom robom.

Dakle, prodavci su morali da plate kupcu da im “odnese” robu (da li se prodavac koji plaća kupcu uopšte može nazvati prodavcem, a takav kupac - kupcem?).

Ovakvo kretanje cene na berzi je zapravo pokazalo da je poslovična nevidljiva ruka tržišta slomljena ili bar ozbiljno falična. Cena sirove nafte ne samo da je dostigla dno, već ga je i probila, najviše zbog naivnog očekivanja proizvođača da će problem nestanka tražnje (zbog pandemije) nestati sam od sebe.

Uljuljkani u očekivanju koje nije bilo bazirano ni na kakvim činjenicama da će pad cene biti privremen i da će brzo proći, proizvođači udruženi u OPEC kartel nastavili su sa obilnom produkcijom, ne obrativši pažnju da im proizvod više niko ne kupuje.

Tek kad su se svi skladišni kapaciteti, uključujući i tankere, popunili “do čepa”, nastala je panika. Negativna cena je bila pokazatelj da se proizvođačima u tom trenutku više isplatilo da robu poklanjaju (čak i plaćaju njeno preuzimanje) nego da plaćaju njeno skladištenje, uz rizik da dostignu tačku kada bi sirovinu morali da uništavaju jer ne bi imali gde sa njenim viškovima.

Međutim, baš kao i tokom leta i jeseni 2021. godine u vezi sa prirodnim gasom, iza tržišnih dešavanja oko nafte 2020. valjala se strateška geopolitika.

Najverniji američki saveznik u regionu Bliskog istoka - Saudijska Arabija - započela je rat cenana nafte sa Rusijom.

Cenovni rat predstavlja tržišno ponašanje gde jedan konkurent obara cenu svog proizvoda ispod svakog nivoa, samo da bi bila niža od cene koju drži drugi konkurent.

Posledice su bile snažne - cena sirove nafte je pala za 65% tokom kvartala, a državni bužet Ruske Federacije (koji se uglavnom puni od prihoda vezanih za eksploataciju prirodnih resursa) je skliznuo iz projektovanog suficita za 2020. od 11,4 miljarde USD u duboki deficit. Najgore je prošla Saudijska Arabija, podigavši plafon javnog duga na 50% godišnjeg BDP-a.

Zanimljivo, ali čak ni ovoliki udar na svetsku ekonomiju nije uspeo da istu gurne u stanje krize. Štaviše, oporavak nije zadesio samo cene nafte, već i ukupnu svetsku privredu, vraćajući je rekordnom brzinom na nivoe od pre pandemije.

Tihi, razorni gasni udar

Sledeći sličan potez globalnog značaja počeo je proletos, relativno neprimetno i puzećim tempom. Naviknuta na tenzije između Rusije i zapadnih zemalja u vezi sa prirodnm gasom, javnost nije pridavala veći značaj rastu cena, smatraući ga uobičajenim manevrom Moskve koja gas redovno koristi kao adut u geopolitičkim igrama (i izvestan je gotovo kao kod nas štrajk prosvetara krajem svakog avgusta).

Uzroka za porast cena je zapravo bilo više i neki od njih zaista nisu bili u direktnoj vezi sa bilo čijom geopolitičkom strategijom.

Desio se zapravo poremećaj na strani tražnje koji je izazvao krizu ponude, slično (no, ne i identično) poput globalne nestašice čipova.

Najveći kupci ruskog gasa - zemlje Evropske Unije, ispraznile su svoja skladišta nakon relativno jake zime 2020/21. S druge strane, privreda (koja je zanačajno veći potrošač od domaćinstava) je doživela oporavak, dižući dodatno tražnju. Najzad, niske cene koje su bile aktuelne negde do proleća 2021. navodile su evropske kupce da gas kupuju na tzv. spot tržištu (“platiš odmah, isporuči ti se odmah”). U jednom trenutku, međutim, gasa na spot tržištu je nestalo. Ruski državni gigant Gazprom počeo je da puni svoja i skladišta zemalja bliskih Rusiji i njenom režimu.

Nema ga dovoljno za sve... (ali ima za podobne)

Trgovanje na spot tržištima bilo je svojevrstan “hit” među evropskim kupcima tokom njihovih efemernih vlažnih snova o energetskoj diverzifikaciji i liberalizaciji tržišta energenata. U jednom momentu je izgledalo da će ponuđača na njima biti više: uz Rusiju, među njima bi se našle i neke evropske i strednjoazijske države, kao i SAD sa svojim utečnjenim prirodnim gasom (LNG).

Vrlo brzo, međutim, matematika je pokazala da su politički motivisane pretenzije ka izmenama na tržištu gasa neizvodljive iz jednog prostog razloga - prirodnog gasa bez dominantnog učešća Rusije kao evropskog snabdevača - nema dovoljno.

Utvrđujući svoju pregovaračku poziciju u domenima uticaja na Ukrajinu, izgradnje gasovoda Severni tok 2 i Turski tok, Rusija je ispraznila spot tržišta, preusmerivši svoj gas zemljama koje je podržavaju: Turskoj, Srbiji, Mađarskoj… uz pretnju da bi viškove mogla da trajno šalje u Kinu.

Gas kao geostrateški adut

Tržišta su reagovala eksplozijom cene gasa, dižući je petostruko. Od toga trenda su, usled relativne energetske samodovoljnosti, bile izuzete Sjedinjene Države, gde je cena porasla za “samo” 150%.

Ni primena mera iz “zelene agende” nije olakšala krizu - države koje su duboko zagazile u proces gašenja termoelektrana na ugalj dodatno su podigle tražnju za gasom kao alternativnim (i zelenijim) energentom.

Praveći jasnu razliku između saveznika i drugih kupaca, Rusija ne samo da je prvima obezbedila dovoljno gasa za predstojeću zimsku sezonu, već ih je i po svom nahođenju “počastila” privilegovanim cenama. Gazprom, naime, u trgovini može da primenjuje i tzv. naftnu formulu, gde je cena gasa direktno vezana za cenu nafte. Trenutno je tako formirana cena nekoliko puta povoljnija od tržišne (spot) cene i “dodeljuje se” isključivo zaslužnima.

Što se Evropske Unije tiče, ona oko 40% svojih potreba za prirodnim gasom zadovoljava ruskim isporukama. Gazprom je sve do septembra samo striktno ispunjavao svoje ranije preuzete ugovorne obaveze, prestavši da ga isporučuje na slobodno tržište. Portparol predsednika Rusije, Dmitrij Peskov, izjavio je tokom tog meseca da “je prekasno za iznalaženje brzog rešenja za povećanu tražnju u Evropi”, da bi sam šef ruske države samo mesec dana kasnije “našao gas” i dao nalog ruskoj gasnoj kompaniji da poveća isporuke na Stari kontinent.

Još jednom se pokazalo da su evropski političari i lideri bili neuspešni pioni u igri šaha između Rusije i SAD, našavši se stešnjeni između transatlantskih partnera i sopstvenih birača koji - kako nas iskustvo uči - vrlo negativno gledaju na vlasti koje im serviraju hladne kuće i stanove i/ili veće cene energije.

U tom smislu, moć Rusije da utiče na izbore u evropskim zemljama je vrlo konkretna i u Kremlju smatraju da tu činjenicu nema potrebe ni posebno prikrivati.

Fotografije: Martin Adams; Helio Dilolwa; Ratul Ghosh