Psujem, dakle jesam: Sudbina ružnih reči

Čini se da je čovek sve što ga čini čovekom izmislio da bi se obračunao sa prolaznošću života. Ta mu senka visi nad glavom – koliko god daleko odmakao, uvek ga stigne. Istina je da su neki delovi sveta manje opasni nego pre više hiljada godina, ali je osećaj nemoći i straha ostao, uglavnom zbog toga što smo pred životom slabi.

Nemoći i strahu se niko ne raduje, pa se stalno izmišljaju oružja, ne bi li se bar na trenutak savladala neman koju zovemo životom. Jedno od onih koja se rado koriste je psovka – iako razotkriva slabosti govornika, ipak funkcioniše, jer donosi trenutno olakšanje. Verovatnije je da će neko upotrebiti psovku kad govori o negativnom iskustvu, nego dok prepričava lepa sećanja. Dakle, psovka je obračun sa stvarima koje nas ugrožavaju, kojih se plašimo, te situacijama prema kojima nismo ravnodušni.

Psovka ima i još jednu ulogu – da povredi. Ukoliko se psuju izmišljene figure (bog), konstrukcija koja se koristi je opšta, pa joj je i moć da povredi manja. Što se psovka više približiva ličnom, to je veća šansa da će se na kraju pretvoriti u fizički okršaj. Drugim rečima, većina građana je osetljivija na psovanje članova porodice, nego bogova i hleba.

Koristi se i u drugim okolnostima – da se ispolji:

• zadovoljstvo (to, jebo te!)
• ravnodušnost (jebe mi se)
• nemoć (jebi ga, šta je tu je)
• nadmoć (jebo sam mu sve)
• pretnja (koji kurac gledaš?)
• sredstvo opresije (pogrdne reči za manjinske grupe)
• uzbuđenje (jebo te bog!)
• pa i nežnost (kad se psovka izgovora blagim tonom koji otkriva naklonost prema onome kome je upućena).

Prošlost psovanja

Psovke smo nasledili od predaka, pa je verovatnije da će se češće koristiti one koje su se čule još u detinjstvu. Dakle, ona je i folklorni fenomen, pa mnogi smatraju da se razvijala paralelno s razvojem jezika, možda i prva – budući da je postala neophodna čim je počeo konflikt s okolinom. Čovek je izabrao da svetu od kojeg je slabiji uzvrati jezikom, pa je valjda tako i počelo jebanje svega oko sebe.

Tragova ima svuda, kriju se i u Egipatskim piramidama. Na sačuvanim grafitima iz Pompeje na primer može da se pročita i „Ovde sam se jebala“. Pretpostavlja se da ponosna autorka tu nije nikoga opsovala, već da joj je grafit služio kao reklama – verovatno se bavila seksualnim radom. Marketinška lukavost je izgleda postojala još tada, pa su radnice neretko koristile ružne reči da bi hvalile seksualnu moć svojih mušterija (na jednom drugom grafitu piše „Srećniče, jebao si dobro“).

Seks prodaje još od Pompeje.

Nije jebanje u prošlosti bilo rezervisano samo za ulicu. Brojni su primeri u književnosti klasične Grčke i starog Rima. Psovka nije nastala s pojavom interneta, još je u antici dostigla neverovatno podle razmere.

Profesor Dennis Pausch se u svojoj knjizi Virtuozna podlost bavi baš ovom temom, pa nam između ostalog otkriva da je Ciceron verovao da „živi u gradu koji čezne za porugama“. Psovke su se, kako tvrdi, koristile u političkim i ličnim obračunima. Pominje i slavnog rimskog pesnika Katula (84-54 godina pre nove ere), a jedna od njegovih najpoznatijih pesama je upravo ona prepuna psovki:

Jebaću vas ja u dupe,
pušićete moju karu
ti, što voliš guzne rupe
i ti, iskusni kurvaru.

Iz mojih stihića što ne znaju za sram,
zaključili ste da bestidan sam i sâm.
Da čedan bude od pesnika se traži,
Al' za stihiće njegove to ne važi.

Pesma ima duha i ima šmeka
tek kad je lascivna, a ne čedna neka;
kad može da uspali matorog čoveka
koga lumbago muči i kinji –
jer lako je kitu dići klinji.

Čitali ste neke pesme koje stvaram –
o hiljadu su poljubaca one
i na mis'o da muško nisam vas gone.
Fafaćete mi, u dupe ću da vas karam.

Ovakve poezije nije manjkalo ni na našim prostorima, pa je svima dobro poznata antologija erotskih pesama Crven ban koju je sakupio i uredio Vuk Karadžić. Pesma Kako ljubi Ranko neodoljiva podseća na onu reklamu iz Pompeje:

Majka ćerku zbog Ranka karala,
Ćerka majci tijo besedila:
"Da znaš, majko, kako ljubi Ranko,
I ti bi mu svaku noćcu dala -
Kesom zvecka, na kolena klecka,
Ustima ljubi, a zavrće s mudi,
Oće kurcem da istavi vrata!“

Sve je izgleda povezano, a usred toga je psovka. Čini se da je postojala oduvek, ali da se nije jednako tretirala – prva asocijacija na nju danas je rijaliti program – iz poezije se sunovratila na mali ekran.

Psovanje i rodna ravnopravnost

Iako junakinja u pesmi Kako ljubi Ranko otvoreno hvali organ svog ljubavnika, jednakost u upotrebi reči koje se smatraju psovkama ne postoji. Autorka Emma Byrne se bavi ovim problemom, te kaže da „psovanje u nekim situacijama donosi poštovanje i da se smatra znakom otvorenosti, iskrenosti i posvećenosti“, ali samo ako ste muškarac. Ukoliko ste žena, ružna reč još uvek može da vam se vrati i obije o glavu.

Rodnim razlikama u psovanju se još 2001. godine pozabavio i doktor Robert O’Neill sa Univerziteta u Luizijani. On je sa svojim timom izveo eksperiment u kojem je učestvovalo 377 ispitanika, a od njih se tražilo da ocene uvredljivost psovki i one koji psuju. Dobijali su transkripte razgovora koji su sadržali psovke, a rezultati su bili zanimljivi. Svaki put kada im je rečeno da je ružnu reč izgovorila žena, ocenjivali su je kao „slabu i odvratnu“, dok su muškarce koji psuju smatrali „dinamičnim i privlačnim“. Nije bilo važno da li su za mišljenje upitani ženski ili muški učesnici – reakcije su bile iste.

Sve su nas učili da verujemo da nije lepo kad žena psuje, a to je uverenje, hteli mi to da priznamo ili ne, živo i danas. Nije psovka prostaštvo, vulgarnije je to što mislimo da jedni zaslužuju više reči od drugih.

Psovka kao opresija

Nejednakost je prisutna svuda, a nevolja je u tome što to znaju samo oni koji zbog nje trpe. Budući da su u manjini, većina nas i dalje ubeđuje da to nije tačno. Ta se opresija ipak oseća svuda, čak i u psovkama.

Dobro su poznate reči kojima su se u Sjedinjenim Američkim Državama vređali (a koriste se i danas) Afroamerikanci ili kod nas Romi. Iako nisu tipične psovke (mada ponekad sadrže i opise radnji – na primer kad se spoji „ubiti“ i „peder“), ove bi ružne reči mogle da se proglase kraljicama psovki.

Svaka od njih je služila da se podseti na najgore periode opresije, te su odlične ilustracije za to kako manjine žive u određenom društvu. Koriste se kako bi se oni koji se razlikuju “postavili na svoje mesto“, što mrzitelju daje osećaj nadmoći i veće vrednosti – moguće je da je u ljudskoj prirodi da ne može da se živi ako se bar ponekad ne oseća nadmoć.

Dovoljno je da na primer pogledate u lice homofoba u trenutku dok izgovara psovku „pederčino“, pa da vam bude jasno da ta reč nije vrhunac ljudske civilizacije. Nastala je odavno i znači samo jedno – pogrdan i uvredljiv naziv za gej muškarca. Mnogi se pravdaju time što ovu reč koriste za opisivanje nečijeg karaktera (uglavnom osobe koja bi da je samo njoj dobro ili osobe muškog pola čija pojava nekoga nervira, potom kukavice, poltrona), ali je to samo izgovor.

Peder je reč koja se i danas često izgovara, a samo onaj koji je bar jednom pogledao u lice mržnje dok mu ušima odjekuje „Pederčino!“ zna njeno pravo značenje. I jedino te osobe mogu i umeju da je koriste tako da ne bude uvredljiva.

Srpske psovke

„Peder“ je tek jedna od omiljenih srpskih uvreda – prema nekim procenama naš jezik raspolaže sa četiri hiljade psovki. To i nije tako puno ako se ima na umu da Englezi barataju sa oko sedam hiljada. Nema jezika bez psovki, pa su duboko ukorenjene i kod nas, što ne znači da smo skloniji prostaštvu od drugih naroda.

Vuk Karadžić je još 1818. godine u Srpski riječnik uneo određene reči koje pripadaju sferi psovanja – na primer kurac i pička. Prva je praslovenskog porekla – od reči „kur“ koja je značila „petao“ (kao što u engleskom jeziku „cock“ znači i jedno i drugo). Mnoge od tih reči je pronašao u erotskim pesmama koje su se pevale i pričale ko zna otkad. Psovke su dakle istorija.

Iako nam se zabranjuje od najranijeg detinjstva, sve više stručnjaka ukazuje na to da psovanje može blagotvorno da utiče na zdravlje. Umanjuje napetost u stresnim situacijama, te smiruje fizičku bol. Britanski naučnik Richard Stephens je sproveo istraživanje u kojem polovina ispitanika nije smela da psuje dok drži ledenu čašu, dok je drugoj to bilo dozvoljeno. Oni koji su psovali su istrajali mnogo duže.

Psovanje nas, tvrde eksperti, i zbližava, pa češće psujemo pred onima s kojima imamo prisnije odnose. Čak i kad se ne čuju, psovke su tu – titraju ispod površine i čekaju prvu priliku da izađu.

Svoju baku sam prvi put čuo da psuje kad je demencija uzela maha i savladala kočnice koje su ružne reči držale pod kontrolom. Bilo je to kao da je prvi put progovorila.