Putovanja: U susret nepoznatom
„Ono što putovanjima daje vrednost jeste strah“, pisao je Albert Camus, „Jer strah lomi svaku unutrašnju strukturu koju imamo. Tako građanin više ne može da vara, da se krije iza sati provedenih u kancelariji. Putovanja nemilosrdno ruše takva skloništa. Daleko od „svojih“ ljudi, i svog jezika, lišen svih pomagala i maski, čovek bez smetnje ponire u samu svoju suštinu. Tako se vraća do samog temelja svakog ljudskog bića, svake misli“.
Putovanja su, dakle (bar bi tako trebalo da bude) više od turističkih atrakcija i lokalnih poslastica. Ona su povratak na izvor onoga što je važno, a postotak lepote na koju naiđemo zavisi od života koji smo živeli do tog trenutka.
Na putovanjima se obično sreću različiti ljudi, osim ako putnik ne odluči drugačije, a u tim susretima postoji još jedna sloboda – „Volim da srećem ljude koje zatim nikada više neću videti. Niko ne može biti dosadan kad ste s njim samo jednom u životu. Zanimljivo je pogađati kakva je to vrsta ljudi i porediti ga s drugim njemu sličnim koje ste ranije upoznali. Jer većina ljudi se svrstava u mali broj tipova, te se možete zabavljati prepoznajući već viđene crte i osobine. Kao što će vam neki pejzaž biti poznat jer ste ga već upoznali na slikama nekog slikara, tako ćete naići i na likove koje ste već upoznali obrađene u književnosti“, pisao je William Somerset Maugham još početkom XX veka.
Napuštena mesta kao turističke atrakcije
Kakva je u tom kontekstu korist od napuštenih, takozvanih gradova-duhova? I šta je sa putnicima čije su omiljene destinacije baš takve?
Sebe sam počeo da svrstavam u takve putnike, iako još uvek nisam postao jedan od njih. Usred pandemije, dok se svet menjao pred našim očima, a sloboda polako prelazila u do sada nepoznati format, bilo je mnogo onih koji su maštali o moru, te putovanjima koja su se jednom već dogodila. Neki drugi, pak, o onima koja bi se tek mogla dogoditi, a među njima sam bio i ja.
U ta razmišljanja su se mešale i postapokaliptične fantazije i horor scenariji, uprkos tome što mi blizina stvarne propasti sveta nije nimalo prijala.
Posebno mesto su zauzele tri lokacije, tri napuštene strane sveta na kojima su ostali tek tragovi onih koji su tu jednom živeli. Do tih gradova-duhova nema autobuskih linija, do njih ne lete avioni, a putevi su, tvrde oni koji su njima prošli, prilično loši. To ipak ne bi trebalo da nas spreči da o njima maštamo, kao o potencijalnim lokacijama za hodočašća, o mestima na kojima bismo, neometani od drugih, uronili baš u onu suštinu o kojoj piše Camus.
Što severnije...
Prvo na listi je selo na dalekom severu Rusije – Kaškaranca (Кашкаранцы), lokacija koja nije potpuno napuštena, ali je dovoljno udaljena od svega poznatog. Na fotografijama mogu da se vide kućice od dasaka, „ulice“ zarasle u travu koja je gusta poput mahovine. Stanovnika je malo, budući da su meštani otišli da se guraju po gradovima. Na tri i više hiljada kilometara od Srbije tako se nalazi selo okruženo netaknutom prirodom, kuće koje gledaju na Belo more, u kojima ljudi žive kao pre nekoliko decenija.
Odatle se može još dalje na sever, do granice sa Finskom, dalje kroz Kolsko poluostrvo, kroz oblasti iznad severnog polarnog kruga. Kroz tajge kojima caruje bor, od kojeg su sagrađene sve kuće, može da se stigne do sela Kuzomen, gde se borove šume u početku mešaju sa pustinjskim peskom, a onda prestaje rastinje i pesak se meša sa snegom. Po peščari šetaju konji, koje je tu iz centralnog Sibira doveo čovek, a koji su vremenom podivljali. Pravi sever, kako kažu, ipak može da se iskusi tek kada se skrene sa glavnih puteva, u pustare i šume, tamo gde odlazi onaj čovek koji ne traži ništa drugo osim sebe.
Povratak prirode
Drugo na spisku je japansko ostrvo Hashima, koje zovu i Gunkanjima, što u prevodu znači ostrvo-krstarica. Nalazi se na petnaest kilometara od centra grada Nagasaki, a u pitanju je napušteno naselje u kojem je nekada živelo oko pet hiljada stanovnika. Ostrvo je bilo jedan od centara za iskopavanje uglja od 1887. do 1974. godine, a kada su se rudnici zatvorili građani su svoje domove napustili u rekordnom roku.
Bio je to najgušće naseljeni grad u Japanu, a onda su svi otišli. Iza njih su ostale betonske višespratnice, koje danas svedoče o tome da priroda u odsustvu čoveka guta sve, i buja neometana napretkom čovečanstva.
Dunavska Atlantida
Treća, i najbliža lokacija, je ostrvo Ada Kaleh, koju zovu i dunavskom Atlantidom. Nalazi se na tri kilometra od grada Orșova u Rumuniji, i nekada je služilo kao rečna luka za krijumčare.
Većinu stanovništva činili su Turci, a ostrvo se prvi put spominje 1430. godine, u izveštaju u kojem stoji da na njemu živi 216 meštana. Igralo je važnu ulogu u ratu između Habzburške monarhije i Otomanskog carstva, zbog svoje strateške pozicije, pa su vojnici Habzburške monarhije 1689. tu podigli i tvrđavu.
Ostrvo je u otomanske ruke prešlo 1739. godine, nakon što je između Austrije i Turske zaključen Beogradski mir.
Kada je 1964. godine počela izgradnja brane na granici Rumunije i Srbije neke zgrade sa ostrva su premeštene na ostrvo Simian, a Ada Kaleh je potopljena. Oni koji tuda prolaze tvrde da, kada je voda dovoljno bistra, još uvek mogu da se vide potopljene ruševine.
Putovanje i mentalno zdravlje
Sigurno je da lutanja ne bi trebalo ograničavati na napuštene prostore, budući da su i ljudi važan deo iskustva. Sve više eksperata ističe da putovanja blagotvorno utiču na mentalno zdravlje, pod uslovom da putnik avanturu ne zamišlja kao koktel na plaži.
Iskustva koja stičemo tokom putovanja nas na prvom mestu odvajaju od sveta na koji smo navikli, izvlače iz čaura, a to istovremeno i uzbuđuje i plaši. Pisac Patrick Rothfuss je tvrdio da nas „nekoliko stotina kilometara puta može više naučiti o sebi, nego hiljadu godina provedenih u mirovanju i tišini“. Putovanja tako služe i kao preispitivanje, protivotrov za život u brzini, u kojem lako zaboravljamo na stvari koje su zaista važne.
Vreme provedeno na putu umanjuje stres, zahvaljujući čemu putnik primećuje i ono na šta inače ne obraća pažnju, vidi različitosti koje mu pomažu da preispita sopstvene principe i stavove, što je uvek zdravo. Pospešuje i osećaj sreće, te omogućava da se pojedinac sa problemima kojih je život prepun po povratku s puta pozabavi s više strpljenja.
Samostalno istraživanje i snalaženje
U velikoj prednosti su oni koji putuju sami, najpre zbog toga što nemaju na koga da se oslone, te su primorani da istražuju i komuniciraju više nego inače. Istina je da internet nudi savete, mape i preporuke, ali samoća nudi prostor da se iz svežeg ugla sagleda sopstveni život, te da se, po potrebi, promeni.
Iz tih putnika koji uživaju u samoći nastaju večiti putnici – lutalice.
„Imati kuću, porodicu, prijatelje, imanje ili javnu funkciju, imati određena sredstva za život i biti koristan točkić u socijalnoj mašineriji, sve te stvari deluju kao da su potrebne, čak i neophodne ogromnoj većini ljudi, uključujući i intelektualce, uključujući čak i one koji o sebi misle kao o potpuno oslobođenima. A ipak su te stvari samo drugačiji oblik ropstva koji nastaje od dodira sa drugima, posebno od propisanog i produženog dodira“, pisala je švajcarska avanturistkinja i književnica Izabela Eberhart.
Čvrsto se zalagala za pravo da se bude lutalica, jer je verovala da je život na otvorenom putu suština slobode.
Digitalni nomadi kao moderne lutalice
Moderni klonovi nekadašnjih lutalica bi mogli da budu digitalni nomadi, koji posao kombinuju sa slobodom kretanja. Te moderne skitnice ne spavaju u šatorima, već u sobama koje između ostalog nude i valjanu internet konekciju. Neki od njih često menjaju lokacije – čak dvanaest puta godišnje, dok drugi u jednoj zemlji ostanu i po više meseci.
Zemlje koje će posetiti najčešće biraju na osnovu preporuke prijatelja ili kolega, kao i na osnovu recenzija koje mogu da se pronađu na internetu. Prilikom odabira vode računa o različitim faktorima:
- troškovima života
- infrastrukturi (posebno saobraćajnoj)
- vremenskim uslovima i kvalitetu vazduha
- brzini interneta i pokrivenosti
- bezbednosti (uključujući nisku stopu kriminala, tolerantno i otvoreno društvo, nisku stopu rasizma, pozitivan odnos prema LGBTIQ+ zajednici)
- uticaju birokratije i nivou korupcije
- ali i o kvalitetu noćnog i kulturnog života, arhitekturi i hrani!
Destinacije koje privlače moderne nomade su obično one koje zanimaju i turiste, a kao najprivlačniji gradovi u Evropi se ističu Prag, Budimpešta, Lisabon, Berlin i London.
Beograd je, na primer, na sedmom mestu kada su evropski gradovi u pitanju, što znači da ima određeni potencijal.
Kao negativne osobine uglavnom se ističu suviše hladne jeseni i zime (mada se klima iz godine u godinu menja), kruta birokratija, loš kvalitet vazduha, netolerancija prema različitostima i to što je pušenje dozvoljeno u većini javnih zatvorenih prostora.
Spojiti posao i putovanje je možda najlepša stvar na svetu, a u međuvremenu su moguće i kraće destinacije, one koje umiruju „mučiteljsku potrebu da se lično sazna i vidi šta je tamo, iza tajanstvenog plavog zida horizonta“.
Destinacija je mnogo, a život je, kažu, kratak. Celo je ljudsko carstvo baš na ovom svetu, na ovoj planeti, i uprkos tome što postoje mape, putokazi i putopisi, trebalo bi je obilaziti po sopstvenoj želji, putovati – makar i na pusta ostrva. Velika je hrabrost utirati nove puteve, gledati u ono što su drugi napustili, ali u ono što još uvek nisu.
Fotografije: Denise Jans; Kaškaranca; Hashima; Ada Kaleh; Simon English; Peggy Anke