Ružičasti trougao: Hronologija stradanja

Represija homoseksualaca je u XX veku dobila svoj najsuroviji oblik, u trenutku u kojem je počeo progon od strane nacionalsocijalista u Nemačkoj. Kada se piše o holokaustu, često se zaboravlja na male grupe, pa se ti glasovi gube u opštoj galami.

Mnoge od njih su bile sićušne i pre nego što su završile u logorima, a iz mučilišta su izađe još manje – i tiše.

Istoričari su ove skupine nemilosrdno brisali, pa se o njihovim stradanjima dugo nije znalo. Pošto se rat završio, preživeli gej muškarci su ćutali, što zbog sramote, što zbog toga što je homoseksualnost i dalje bila kriminalizovana. Predrasude su ostale, pa je homoseksualcima posle rata bilo posebno teško – ućutkivani su, zatvarani, nisu im podizani spomenici i memorijalni centri.

Usled brisanja istorije nije ostalo mnogo izvora koji rasvetljavaju sudbinu gejeva u nacističkim logorima. Preživeli koji su u logorima završili zbog homoseksualnosti su osećali stid i posle, pa su zbog toga ćutali o svojim iskustvima. Mnogo godina kasnije poslednji od njih su odlučili da progovore o tome kako je izgledalo biti gej u predratnoj Nemačkoj, i kako se sve promenilo preko noći.

Svetliji počeci

Zanimljivo je da se prvo autovanje u istoriji dogodilo baš u toj zemlji, kada je pravnik Karl Heinrich Ulrichs (1825-1895) iz Hanovera 1867. godine progovorio o svom identitetu.

Više od pet decenija pre početka Drugog svetskog rata on je zatražio da se ukine kriminalizacija seksualnih odnosa između muškaraca.

Dok je držao govor o seksualnoj privlačnosti između osoba istog pola (termin „homoseksualnost“ u to vreme još nije postojao) prisutni su uzvikivali „Dosta!“ Ulrichs se ipak nije zaustavio, te se pritom identifikovao kao muškarac koji voli muškarce. Polovina prisutnih je vikala i pretila, ali je drugi deo želeo da čuje govor do kraja. Govornik ipak nije uspeo da ispriča sve što je planirao, ali se uprkos tome radi o izuzetnoj hrabrosti i građanskoj neposlušnosti (mnoge LGBTIQ+ osobe i danas imaju strah od autovanja). U tom trenutku je počelo rađanje onoga što će kasnije postati savremeni gej identitet.

Ulrichs je svojim postupkom ugrozio reputaciju, izgubio posao u državnoj službi, ali je napravio prvi korak u smeru ravnopravnijeg života. Ono što je u tom trenutku uradio je u zapadnom svetu počelo da bude manje-više uobičajeno tek više od sto godina kasnije. Zahvaljujući njemu Nemačka je postala kolevka borbe za kvir oslobođenje, ali ne zadugo.

Pre nesreće je usledilo razdoblje nade, a priča o „gej Berlinu“ je obavezno štivo za sve one koji se interesuju za LGBTIQ+ istoriju. Ta istorija je i danas važna u emancipaciji gejeva koji žive pod čvrstom pesnicom heteropatrijarhata. Od 1867. do 1933. godine, to jest do dolaska Adolfa Hitlera i nacista na vlast, bujala je raskošna berlinska gej scena. Već 1933. je potpuno razorena, a gejeve su uskoro počeli da šalju u logore.

Paragraf 175

Nacionalsocijalistički lekari su verovali da je homoseksualnost „izlečiva“, pa se još tad rodila ideja o konverzivnoj terapiji. Ipak, gejevi u praksi nisu završavali na terapijama, već u koncentracionim logorima.

Oznaka: ružičasti trougao!

Ljubavni odnosi između žena nisu kažnjavani, dok su i oni između muškaraca u mnogim nemačkim zemljama do 1871. bili nekažnjivi. Sa članom 175 došla je zatvorska kazna za „protivprirodni blud“. Nacionalsocijalizam je 28. juna 1935. pooštrio taj član, tako da je svaki „blud“ između muškaraca, čak i platonski odnos bez telesnog kontakta, mogao da bude kažnjen kao „zločin“, sa do deset godina zatvora, u „teškim“ slučajevima „kastracijom“.

Homoseksualnost je postala „izokretanje polnog nagona“, podrivanje „prirodne volje za životom“, a nacionalsocijalisti su tvrdili da može da ugrozi „dalji opstanak naroda“.  Lekari koji su se zauzimali za toleranciju kod odstupajućeg seksualnog  ponašanja, obeležavani su kao „svodnici pod izgovorom nauke“.

Sve je to bio uvod za progon, pa su se homoseksualci našli među drugim grupama koje su bile obeležene za odstrel. Gejevi istina nisu bili većina u logorima, ali nam njihove sudbine govore o nečemu važnom – o tišini koja ih je brisala usled osećaja srama, što se dešava i danas. Društvo se u tom smislu nije mnogo promenilo, pa se i dalje propagiraju „vrednosti“ i takozvani „strahovi“ koje su i nacisti nemilosrdno koristili protiv drugačijih.

Nacisti su se predstavljali kao protivnici buržoaske klase, s vođom koji je navodno bio moler iz radničke klase, bez obrazovanja. U govorima su napadali „debele, bogate kukavice“ čije je ponašanje bilo za svaku osudu. U Hitlerovim govorima buržuj je bio simbol za neodlučnost, cmizdravost i nevojničko, nemuško ponašanje. Budući da su mozgovi kao stvoreni za ispiranje, mnogi su lako poverovali da su drugi krivi za njihovu nesreću. Ti drugi su obično oni koji su drugačiji, koji se ne ponašaju po normi.

Ti koji su bili suprotstavljeni zacrtanim idealima brzo su se našli na meti nacista. Nije bilo važno da li je ta suprotstavljenost stvarna ili izmišljena, trebalo je pronaći krivce i surovo ih kazniti. Seksualni radnici, skitnice, prosjaci, neženje, homoseksualci – svi su oni bili obeleženi kao oni „koji nisu sposobni da održe zajednicu“. Zanimljivo je da su gejevi optuživani zbog „nemogućnosti da izgrade i sačuvaju zajednicu“, a da su opet proganjani zbog toga što su zasnivali zajednice među sobom. Nacistička nemačka je želela priraštaj, iako će ubrzo zbog tih planova izginuti milioni.

Uvod u logore

S homoseksualcima je bilo lako – još su od XIX veka doživljavani kao bolesni. „Neumerenost, uzbuđenost, telesna izopačenost su osobine koje im je društvo dodelilo“, pa je i danas lako da se običan građanin uveri da mu gej nije bližnji, jer neće biti dobro ako mu se približi. Društva su i ranije pokušavala da zatvore i izleče one grupe koje im nisu bile po volji, ali nije bilo streljanja i gasnih komora kao kod nacista. Upravo je to najveća razlika.

Istoričar George Moss kaže da su nacisti koristili već postojeće predrasude u društvu – priče o insajderima i autsajderima su međusobno suprotstavljane, a „superiorne rase“ su stavljane naspram „inferiornih“. Ideja o „arijevskom izgledu“ nije bila samo priča o plavim očima i lepim loknama, već opasna teorija koja se usudila da progovori o natčoveku. Svi oni koji toj ideji nisu mogli da doprinesu morali su da nestanu.

Gejevi su dobili drugačiju ulogu od Jevreja ili Roma koji su bili precizno stigmatizovani kao „inferiorne rase, nesposobne da održe zajednicu“. Homoseksualci nisu mogli tako da se klasifikuju, jer su na kraju neki od njih bili Nemci, dakle pripadnici te „superiorne rase“.

Onda je na scenu stupilo jedno staro medicinsko razlikovanje između „pravih" homoseksualaca i onih koji su se samo pravili da su homoseksualci ili su ih u mladosti zaveli zli muškarci. Pravi gejevi, koji su živeli punim plućima, oni su bili zakleti neprijatelji, izdajnici svoje rase kako je to izneo Heinrich Himmler u svom čuvenom govoru protiv homoseksualaca. Homoseksualnost je postala „zarazna bolest“, koja bi, ako se ne kontroliše, mogla da dovede do smrti celokupnog društva.

Aušvic

Novinar Hugh Kaye piše da je 80% homoseksualaca koji su se našli u Aušvicu umrlo u logoru. Neki su pre toga uspeli da zabeleže svoje ljubavne priče, ili da drugim zarobljenicima pomognu da uteknu od sigurne smrti.

Adolf Hitler je sanjao o hiljadugodišnjem Rajhu, ali je ovaj potrajao „samo“ dvanaest godina. U tom periodu je uhapšeno oko 100 hiljada gej muškaraca. Polovina od tog broja poslata je u zatvore, dok je oko petnaest hiljada završilo u koncentracionim logorima. Do 1945. godine osnovano je više od 40 hiljada logora, a gejevi su mogli da završe u bilo kojem od njih. Mali broj je stigao i u najozloglašeniji od svih: Aušvic. Od 97 gej muškaraca za koje se znalo da su poslati tamo, 96 su bili Nemci. Od tog broja 51 muškarac je skončao u logoru.

Aušvic se sastojao od tri logora. Glavni kamp – Aušvic I – počeo je sa „radom“ 1940. godine, nedaleko od izolovanog gradića Oswiecim u Poljskoj. Upravo je taj kamp poznat po kapiji sa natpisom Arbeit Mach Frei – „Rad će vas osloboditi“. Gasne komore su napravljene odmah, a zatvorenici su prisiljavani na rad, te medicinske eksperimente koji su uključivali sterilizaciju i kastraciju. Pogubljenja su se dešavala svakog dana.

Gradnja drugog kampa – Birkenau - počela je u oktobru 1941, a brzo je postao najveći centar za ubijanje i najveće groblje nacističkih žrtava na svetu. Treći kamp – Monowitz – otvoren je godinu dana kasnije, te je poslužio da nemačke kompanije IG Farben i Buna tu otvore svoje fabrike i dobiju besplatnu radnu snagu.

Za razliku od Jevreja i Roma, gej muškarci nisu po pravilu slati u Birkenau. To je značilo da nisu obeleženi za „brzu smrt“, ali su trpeli okrutan tretman od strane SS oficira – od toga da su im testisi potapani u ključalu vodu, do toga da su dobijali najteže i najbizarnije poslove. Pored stražara nasilje im je pretilo i od drugih zatvorenika koji su ih smatrali najnižom kastom u logoru. Upravo su zbog toga bili izolovani, a svaki pokušaj kontakta sa drugim zatvorenicima vodio je do istraga o „sumnjivom i promiskuitetnom ponašanju“.

Stopa samoubistava među gej muškarcima u logorima je zbog toga bila neuporedivo veća nego u drugim kategorijama zatvorenika. Istraživanja slučajeva ukazuju da je razlika bila čak 10%. Danas se veruje da je broj bio i veći, budući da čuvari u institucijama za ubijanje obično nisu vodili računa o uzrocima smrti izvan gasnih komora, jer mrtvi ostaju mrtvi bez obzira na razlog.

Fredy Hirsch, gej heroj

Zapisano je da su se 1942. godine u kampu Aušvic I našla 22 gej muškarca, da bi se do avgusta iste godine taj broj popeo na 28. Neki su, pored toga što im je priroda bila homoseksualna, bili i Jevreji, pa se o njihovoj sudbini odlučivalo na osnovu toga da li nose Davidovu zvezdu, ili pak ružičasti trougao.

Jedan od njih bio je Fredy Hirsch – sportista i profesor fizičke kulture, Jevrejin i homoseksualac. Rođen je 1916. u Ahenu u Nemačkoj, da bi se kasnije preselio u Čehoslovačku kako bi pobegao od nacističkih progona. Tamo je živeo sa svojim partnerom Janom Mautnerom, nešto starijim studentom medicine, a zajedno su proveli period između 1936. i 1939. godine.

Hirsch je organizovao kampove za mlade Jevreje, a u nadi da će im pomoći da pobegnu u Palestinu, ali su nacisti okupirali Čehoslovačku i zabranili Jevrejima da se okupljaju i pojavljuju na javnim mestima. Posle toga je uspeo da nekoliko štićenika pošalje u neutralnu Dansku, ali je na kraju uhapšen i poslat u koncentracioni logor Theresienstadt – mesto koje su nacisti zvali „model za geto“. Njegov partner Mautner stigao je u isti logor samo par meseci kasnije, ali se nikada više nisu sreli.

Hirsch je odmah po dolasku u logor počeo da brine o grupi dece, o tome da redovno vežbaju i vode računa o ličnoj higijeni koliko je to bilo moguće. I deca su, kao i odrasli, bila prinuđena da rade, pa se Hirsch starao da dobijaju „lakše“ poslove poput onih u baštama i na njivama. Pošto je govorio nemački uspeo je da uspostavi kakve-takve odnose sa stražarima, uprkos tome što je bio Jevrejin i gej muškarac. Zahvaljujući tome uspevao je da decu ponekad skloni sa spiskova onih koji su slati u logore smrti.

Sreća se preokrenula kada je pokušao da uspostavi kontakt sa grupom novih zatvorenika koji su tek bili stigli u logor, zbog čega je u septembru 1943. sa pet hiljada drugih zatvorenika, od kojih je oko 300 bilo mlađe od 15 godina, poslat u Aušvic. Završio je u „porodičnom logoru“ Birkenau, zahvaljujući tome što je brinuo o deci koja nisu odmah obeležena za pogubljenje. Uspevao je da ih podučava i da im obezbedi nešto bolju hranu i toplije barake. U jednom trenutku je čak uspeo da ubedi stražare da se prozivke tokom zime obavljaju u barakama, kako deca ne bi sate provodila na hladnoći.

Smrtnost u logoru Birkenau je nakon prvih šest meseci bila oko 25%, ali u barakama o kojima je Hirsch vodio računa nije zabeležen skoro nijedan smrtni slučaj. Nakon što je saznao da je velika grupa dece određena za slanje u gasne komore, Hirsch je postao deo pokreta otpora unutar logora. Nije poznato šta se nakon toga dogodilo, pa jedni pretpostavljaju da je Hirsch odbio da se odvoji od svoji štićenika, te je i sam pogubljen, dok drugi veruju da je izvršio samoubistvo, ili da su to učinili doktori po naredbi stražara, kako bi se sprečilo da se nezadovoljstvo proširi i da dođe do pobune. Poznato je da su deca pogubljena 8. marta 1944. godine i da su njihova tela spaljena. Hirsch je nestao istog dana. Imao je 28 godina.

Jedan od preživelih iz logora Theresienstadt svedočio je kasnije o tome da nijedan drugi zatvorenik nije bio požrtvovan kao Hirsch i da niko nije toliko brinuo o deci. Iako je od strane Čehoslovačkih komunista obrisan iz istorije zbog toga što je bio homoseksualac, 2016. godine je konačno dobio priznanje, pa ga je tadašnji gradonačelnik Ahena opisao kao jednog od:

„najvažnijih sinova grada, ako ne i najvažnijeg“.

Hirschov partner Jano Mautner preživeo je Aušvic, pa je kasnije poslat nazad u Theresienstadt. Nakon oslobođenja je postao lekar i upoznao novog partnera. Kao uspomena iz logora ostala mu je tuberkuloza od koje je i umro 1951. godine.

Priča o Frediju Hirshu je dokaz da istorija progona homoseksualaca tokom Drugog svetskog rata nije samo skup brojeva ubijenih. Neki su možda i izbegli smrt, jer su simulirali „izlečenje“. Nakon toga su mogli da kriju svoju pravu prirodu, uspešnije od drugih manjinskih grupa. Ukoliko su se dobro prerušavali potrajali su do završetka rata.

Posle rata

Oni kojima maskiranje nije dobro išlo proganjani su i hapšeni i posle rata. Nemačka je tek 2019. godine počela da isplaćuje kompenzacije gej muškarcima koji su preživeli nacističke progone. Novčane nadoknade su proširene i na LGBTIQ+ osobe koje su bile pod opresijom vlasti u Istočnoj i Zapadnoj Njemačkoj nakon pada nacizma.

Naknade su sledovale gejevima koji su bili pod istragama zbog saglasnih homoseksualnih odnosa, pre nego što je zakon o kriminalizaciji ukinut 1968. godine u Istočnoj Njemačkoj i 1969. godine u Zapadnoj Njemačkoj. Prema podacima ministarstva procenjeno je da je 70 hiljada ljudi bilo pod istragom zbog saglasnih istopolnih odnosa, ali mnogo više njih je “ispitivano, ali na kraju nisu osuđeni”.

Ministarka Katarina Barley je tom prilikom rekla da je Paragraf 175 Krivičnog zakona kažnjavao ljude zbog toga što su voleli osobe istog pola i dodala da je uništavao živote. Žrtve su dobile nešto novca, a oni retki su progovorili o tome kako je bilo, što je dragocena građa u siromašnim „udžbenicima“ iz kvir istorije.

Mnogi homoseksualci su po svršetku rata zažalili što su ostali živi. Većina preživelih je oslobođena iz logora, pa su nakon svih užasa koje su doživeli pokušavali da nastave sa životom. Gejevi su takođe oslobođeni iz kampova, samo da bi se opet suočili s diskriminacijom. Istina, mogli su da glume „izlečenost“, ili da lažu o razlozima zbog kojih su godine proveli u logorima. Ipak, podaci o „zločinima“ koje su počinili u ljubavnom zanosu su iz logorskih dnevnika stigli do institucija. Zbog toga su neretko završavali u zatvorima ili u sovjetskim logorima na severu zemlje.

Paragraf 175 je ostao na snazi i nakon oslobođenja, budući da se nije radilo o zakonu koji su izmislili nacisti. Oni o čijoj se homoseksualnosti nije znalo su ućutali. Savladao ih je osećaj sramote, pa do kraja života nikome nisu ispričali o onome što im se dogodilo. Ostali su uskraćeni za razumevanje i podršku, a mi za priče o muškarcima koji su stradali zato što su voleli druge muškarce.