Samizdat: Fanzin od Jugoslavije do danas

„Ništa nije nepodnošljivije od slobode“, pisao je James Baldwin, između ostalog i zbog toga što sloboda ukida udobnost, donosi usamljenost. Ne uključuje budžet, topli obrok i mesečnu kartu za prevoz, a traži potpunu odgovornost – slobodan čovek je sam odgovoran za sve što čini ili pak ne čini. Ipak, jurimo za njom – slatka je, jer obećava beskrajna prostranstva u kojima nema cenzure.

U tim širinima možemo da izrazimo ono što nosimo u sebi, bez bojazni da će nas neko kontrolisati. 

Struktura

Kad čujem reč „sloboda“, fanzin je jedna od stvari koje mi padnu na pamet. Radi se o samizdat štampanom formatu koji se lako pravi i još lakše umnožava. Obično izlazi u malim tiražima, prodaje se za sitniš, razmenjuje se za robu i druge fanzine ili se nudi besplatno. Može da se lepi, hefta, ušiva, presavija, vezuje kanapom, da se secka i opet sastavlja, kao neki mutant sklopljen od želja i snova umetnika koje se još uvek nisu ostvarili u komercijalnom smislu (ili jesu, to na kraju za ovu priču nije ni važno).

Raznovrsni su i kada je sadržaj u pitanju – strip, poezija, proza, dnevnički zapisi, fotografija, karikatura, žvrljotine, memoari, aforizmi, erotika, pornografija, moda, kolaž, horor, razmišljanja o politici i ekologiji, u fanzin može da stane sve, jer pravila kreira onaj ko ga pravi. Ideje mogu da budu jasne, ali i potpuno apstraktne, pa je svaki fanzin kao skriveno blago koje čeka da ga neko pronađe. Sve prethodno napisano je samo skica, jedino pravilo je da nema pravila.

One koji vole i prave fanzine profit retko motiviše, jer profita nema. Želja da se nešto izrazi u svetu koji je ograničen pravilima je ponekad jača od želje za sigurnošću – kad se fanzin jednom nađe u divljini, tvorac može da provede sate maštajući o svima koji čitaju/gledaju/gutaju ono što je odštampao, kopirao i sastavio u celinu. Statistika o broju prodatih/poklonjenih/razmenjenih primeraka uglavnom nema, pa ti čitaoci jednako mogu da budu i stvarni i izmišljeni.

Istorija fanzina

Kada se govori o prvim fanzinima, obično se misli na tridesete godine XX veka i na ljubitelje naučne fantastike iz Čikaga. U želji da diskutuju o svom omiljenom žanru počeli su da prave sveske koje danas zovemo fanzinima. Tako su stvorili mesto za ono što nije moglo da se smesti u formate koje konzumiraju potrošači mejnstrim kulture.

Neki tvrde da može da se ide još dalje – samizdat knjižice i pamfleti ni tridesetih godina prošlog veka nisu bili nova ideja, pa pojedini pretečama fanzin formata smatraju uputstva o tome kako se praktikuje veštičarenje iz XV veka. Paralelno s ovim knjižicama izlazile su i one koje su bile namenjene lovcima na veštice, s naslovima poput Uputstva za hvatanje veštica. 

Ovakve knjižice su imale i važnu ulogu u pokazivanju otpora tokom istorije, u vreme kada reč „fanzin“ nije ni postojala. Poor Richard’s Almanac je izlazio jednom godišnje, a pravio ga je naučnik Benjamin Franklin pod pseudonimom „Jadni Ričard“. Objavljivan je od 1732. do 1758. godine, a sadržao je godišnju vremensku prognozu, poeziju, kalendar, citate, horoskop, povremeno i zadatke iz matematike. Prevođen je na francuski i italijanski, a mnoge stvari iz ovog deda-fanzina u jeziku (najpre američko-engleskom) žive i danas.

Primera je toliko da ih je skoro nemoguće nabrojati, a početkom XX veka ove knjižice su počele da se približavaju onome što danas smatramo fanzinom. Dvadesetih godina XX veka su počeli da ih zovu „malim magazinima“, a najpopularniji su postali tokom Harlemske renesanse – intelektualnog pokreta koji je za cilj imao da popularizuje afroameričku umetnost i kulturu.

Termin „fanzin“ je konačno rođen tokom Velike depresije u Sjedinjenim Američkim Državama među ljubiteljima naučne fantastike. Nastao je spajanjem dve reči: fan (ljubitelj, obožavalac) i zine (skraćeno od magazin). Poštovaoci ovog žanra nisu bili zadovoljni onim što su nazivali „lošom književnošću“, pa su odlučili da stvar uzmu u svoje ruke i objavljuju ono što su smatrali kvalitetnim pričama. Jedan od prvih fanzina ovog tipa bio je The Comet koji je počeo da izlazi 1930. godine.

Kada je 1958. godine napravljena prva komercijalna fotokopir mašina, sve se promenilo. Postalo je lakše da se tekstovi umnožavaju, a fanzin je tokom narednih dvadeset godina hvatao zalet. Sedamdesetih i osamdesetih je postao važan saveznik pankera u Londonu, Los Anđelesu i Njujorku, a devedesetih i feminističke pank scene. Svako je mogao da piše, crta i štampa sve što poželi, bez dopuštenja neke „više instance“.

Fanzin u Jugoslaviji

Nije zaobišao ni nas. Cvetao je u bivšoj Jugoslaviji, a posebnu ulogu je igrao devedesetih godina, kada je region bio odsečen od sveta zbog ratova i sankcija. Kulturna saradnja sa umetnicima iz drugih zemalja je bila skoro nemoguća, pa je sve više kreativnih građana stvar uzimalo u svoje ruke. 

Urednik fanzina Zips and Chains, Dario Adamić, za blog Stražarni lopov piše da je „pank scena u Jugoslaviji početkom osamdesetih gravitirala oko velikih gradova (poput Ljubljane, Zagreba, Rijeke, Beograda, Novog Sada) pa je bilo prirodno da se prvi punk fanzini pojave upravo tamo (između 1980. i 1982). Dok je dokumentacija iz zapadnih delova države oskudna, lako je bilo pronaći fanzine rađene istočnije. Prvi fanzini u Jugoslaviji bili su: Zagrebački Trubač (Zagreb), Pank (Ruma / Beograd), Urbana Gerila, Bez Naslova, Alternativa, U Ognju Strasti (svi iz Beograda), Kult (Rijeka), Punk Problemi, Fanzin (oba iz Ljubljane), Pankzija (Maribor), Bla Bla Bla (Trate), Autopsia, Indigo, Bankrot, Rose Sélavy (svi iz Rume), Kvazimodo, Kreten, (oba iz Pančeva), Besplatna Diploma i Ego (oba iz Sarajeva)“. Većina je izašla jednom ili dvaput. Jedini zine s nekoliko brojeva (pet) bila je Urbana Gerila.

Fanzini su u Jugoslaviji masivnije počeli da izlaze početkom osamdesetih godina, što ne znači da ih nije bilo i pre – umetnička grupa Mediala iz Beograda, u kojoj su bili i Leonid Šejka, Olja Ivanjicki i Milić od Mačve, je pedesetih izdavala publikaciju koja slobodno može da se smatra pretečom fanzina na našim prostorima. 

Reditelj Slobodan Šijan je sedamdesetih pravio filmski fanzin koji je 2009. sakupljen u knjigu Filmski letak. Jednom mesečno je ljubiteljima ove umetnosti nuđen grafičko-tekstualni iskaz o filmu, što bi filmofilima sigurno bilo zanimljivo i danas.

Čini se da je spisak beskonačan...

Prvi jugoslovenski fanzin za glamur se pojavio 1977. godine u izdanju Studentskog kulturnog centra. Vidljiv je bio uticaj Andya Warhola, a sve je bilo fokusirano na modu i fotografiju, mada se pisalo i o muzici.

Strip autor Saša Rakezić, poznatiji kao Aleksandar Zograf, je svoj prvi fanzin objavio u Pančevu. Kreten je prvi put izašao krajem sedamdesetih.

Najpopularniji su bili muzički fanzini, čiji se sadržaj nije mnogo razlikovao od onoga što je moglo da se pročita u muzičkim magazinima – intervjui, izveštaji s koncerata, kolumne. Uglavnom su bili A5 formata, štampani u crno-beloj varijanti, pa su se od magazina razlikovali po tome, ali i po tiražu. Najdugovečniji je Oprem dobro koji izlazi od 1986. godine.

Prema nekim podacima u Jugoslaviji je do 1991. godine izlazilo oko 300 fanzina. Zlatno doba je u Srbiji nastupilo sredinom devedesetih – „To je bio onaj period posle ratova i svega, kada je sama hardkor muzička scena u Srbiji malo živnula“, kaže za BBC Miroslav Stašić. Prodavani su na licu mesta, na koncertima, festivalima, ali su mogli da se dobiju i poštom – „Svaki fanzin je imao obaveznu kontakt adresu, kao i adrese drugih fanzina, pa ih neki zovu „društvenim mrežama tog vremena“.

„Glavni centri su bili u Beogradu, Novom Sadu, Smederevu, Kraljevu i Kragujevcu, a objavljivani su i u Kruševcu, Raškoj, Kosjeriću, Smederevskoj Palanci, Kovinu, Lučanima, Pančevu, Kovačici i drugim mestima“, piše BBC. Popularniji su bili novosadski fanzin Tri drugara, beogradski War Pigs i Beograde, dobro jutro, Oops! iz Smederevske Palanke. Anarhist iz Smedereva, Protest iz Kule i kraljevački Kontrapunkt najznačajniji su predstavnici političkih fanzina tog perioda. U Beogradu su još izlazili Nagravžne i Shawed Women posvećen engleskom anarho-pank sastavu Crass.

Fanzin Warsaw

O sudbini fanzina u bivšoj Jugoslaviji sam razgovarao sa čovekom koji pod pseudonimom Krikus (od „krik“ i „cirkus“, kako sam kaže – spoj bolnog i zabavnog) danas objavljuje web strip Ilustrovana propast. Ovom umetnošću je počeo da se bavi odavno, a 1996. i 1997. godine je izlazio i njegov fanzin Warsaw comics.

*Kada se kaže „jugoslovenski fanzin“, koji ti prvo padne na pamet?

Jugoslovenska fanzinska scena je bila vrlo raznovrsna i teško je opredeliti se za neki fanzin koji bi bio najbolja asocijacija, ipak ja bih izdvojio Alas comics koje je objavljivao Aleksandar Zograf iz Pančeva tokom devedesetih.

*I ti si imao svoj fanzin?

Tako je, objavljivao sam fanzin Warsaw comics i još nekoliko malih izdanja.

*Zašto si se tada odlučio za ovaj format? Zbog slobode?

Sloboda koju pružaju fanzini i činjenica da su lišeni bilo kakve cenzure je vrlo bitna, ali to nije bio moj jedini motiv, razlozi su bili i specifične društvene okolnosti i želja da naš glas sa margine ostane na neki način zabeležen.

*To je, ako se ne varam, bio strip fanzin? Da li je bilo i drugih sadržaja – tekstova, intervjua?

Upravo tako, to je bio strip fanzin. Bavio sam se alternativnim stripom i želeo sam da objavim svoje radove, ali sam ostavio prostor i drugim autorima, tako da su u svakom broju imao po jednog gostujućeg crtača.

View this post on Instagram

A post shared by ilustrovana_propast (@ilustrovana_propast)

*Da li je te stripove bilo moguće objavljivati i na drugi način? Tako da se od toga nešto zaradi?

Alternativni strip je po svojoj prirodi hermetičan i teško dopire do šire publike, sa druge strane društvene okolnosti su bile takve da nije postojao prostor u masovnim medijima. Mislim da ni jednom autoru zarada nije bila motiv. U to vreme, kao i danas, autori su zaradu tražili u inostranstvu i velikim izdavačkim kućama, a neki su bili vrlo uspešni u tome.

*Šta misliš o ovom formatu danas? 

Mislim da je fanzin u štampanom obliku u velikoj meri prevaziđen. Danas autori svoje radove objavljuju na internetu, preko društvenih mreža, web stranica i blogova. Zanimljivo je da mi se ponekad čini da se ceo internet zapravo oslanja na ideje koje su postojale među autorima fanzina, deluje kao da su internet smislili baš ti ljudi.

*Šta bi savetovao nekome ko želi da pravi fanzin?

Jedan prijatelj mi je pričao da je imao priliku da na nekoj umetničkoj radionici pokaže današnjim srednjoškolcima fanzin. Nije očekivao tako veliko interesovanje i tako lepe reakcije. Mislim da je fanzin zanimljiv i kreativan način da se izraze ideje i da se artikuliše neka poruka. Nije bitno koliko je ograničen broj ljudi do kojih ta poruka može da stigne, jer ako ništa drugo ostaće zabeležen glas ma koliko tanan bio.

Fanzin danas: Crnoslovlje

Iako izgleda kao stvar prošlosti, fanzin i dalje živi. Svetska naučno-fantastična konvencija i dalje dodeljuje nagradu Hugo za najbolji fanzin, a u svetu postoje festivali posvećeni ovom formatu. Čovek se odavno preselio na internet, ali još uvek postoje i oni koji se raduju kada u rukama drže pravi fanzin od „krvi i mesa“.

Jedan od mojih omiljenih je Crnoslovlje, horor fanzin za ljubitelje horor književnosti, stripa, filma i svega jezivog. Prave ga Yog, Milan Kovačević i Daniel Tikvicki, pa sam s njima razgovarao o sadašnjosti i budućnosti ovog formata.

*Ako biste pokušali da u tri rečenice objasnite šta je Crnoslovlje, kako bi to izgledalo?

Crnoslovlje je projekat koji se bavi mračnijom stranom umetnosti. Istoimeni horor fanzin je pojavni oblik tog projekta, ali se bavimo i drugim vrstama i oblicima iskazivanja, poput muzike, slikarstva, stripa i slično, a prvenstveno radimo i stvaramo u underground i DIY okruženju. Crnoslovlje čine Crnosloveni, naziv koji koristimo za naše povremene ili stalne saradnike, dok jezgro ovog projekta čini uredništvo fanzina.

*Zašto horor?

Zašto da ne? Mada nismo ograničeni žanrom, u smislu kako ga mainstream shvata kada treba prodati neki film ili novi roman Stivena Kinga, jer horor shvatamo i kao atmosferu i kao osećanje koje priča ili muzika mogu da izazovu. Bavimo se i egzistencijalizmom i filozofijom i socijalnim užasima, ali i zabavnim palpom i splaterom. Možda ako preformulišemo pitanje u ’zašto ovakav horor?’, lakše možemo odgovoriti. Jer ga kod nas niko nije na taj način radio.

*Postoji li neki fanzin koji je bio direktna inspiracija?

Da, iako ćemo ovde jako da razvučemo pojmove fanzina, tako da zatvorimo oči na to da ne izgledaju kao fanzini, ali da je način stvaranja fanzinaški. Pre svega, tu je Emitor, glasilo udruženja ’Lazar Komarčić’, zatim magazin Znak Sagite, koji je devedesetih bio izuzetno značajan za domaće autore. S druge strane, čitali su se i metal i pank fanzini, ako se ne varam, svi iz redakcije su bili i umešani u stvaranje nekoliko. Mnogo pre nego što je internet postao sveprisutan, postojao je i virtuelni (moguće prvi takav) fanzin Screaming Planet, koji je izlazio na – cd-u! Danas postoje fanzini koje pratimo, recimo Black Syrup, The White Japanese Lapot, ali i već odavno poznate (i virtuelne) poput HellyCherry, Dotkom i Abaddon...

*Ima li na našim prostorima još horor fanzina?

Čisto ili da kažem prvenstveno horor, ne koliko je meni poznato, ali postoji veliki broj fanzina koji koketiraju sa hororom. Recimo, Emitor je doživeo 500-ti broj, što je neverovatno, a često su im gosti žanrovski autori. Ali u maniru Crnoslovlja, ne.

*Iz ove priče je nastao i kikindski festival kratkog horor filma Noći ludaje? Kako napreduje ta priča?

Hvala na pitanju, napreduje. Posle probnog izdanja, spremamo nešto malo veće i malo bolje, iako sam apsolutno zadovoljan prvim Noćima i bez problema bih mogao to da ponovim – izložba horor plakata iz doba SFRJ, kraft pivo, oko 3 sata projekcija... Ali uvek težimo da se ne ponavljamo, što se može ispratiti i u samom fanzinu, koji se razlikuje i poboljšava tokom svakog broja, iako smo prezadovoljni svim prethodnim brojevima. Ove godine Noći Ludaje će se održati ranije, da iskoristimo letnju baštu....ali da ne otkrivam previše, ko dođe, očekuje ga mini spektakl.

*U četvrtom izdanju Crnoslovlja ponovo tvrdite da je to poslednji broj. To naravno nije tačno?

Zapravo, tvrdimo da je Crnoslovlje mrtvo. Poput Džejsona, Fredija i Majkla Majersa, negativac mora da umre kako bi se vratio još jači i ubitačniji. Podnaslovi svakog broja fanzina su omaž prvenstveno slasher filmovima 80-tih. Što znači da možemo da biramo, da li će sledeći broj biti Crnoslovlje Živi ili Crnoslovlje Početak.

*Gde zainteresovani mogu da nađu (naruče) fanzin?

Imamo aktivne stranice na Fejsu i Instagramu, mejl crnoslovlje@gmail.com kao i sajt crnoslovlje.rs . Da naglasimo da mi sve brojeve kačimo za besplatno preuzimanje, jer radimo mikro tiraže, ne radimo dopunu, a svi koji žele da vide zapravo ’šta je crnoslovlje’, mogu već danas da skinu prva tri broja. Četvrti broj postavljamo čim fizički tiraž nestane. Takođe, podržavamo i samostalno štampanje tih brojeva, ne moraju nas ni pitati.

*Da li autori mogu da vam se jave i pošalji priče/tekstove ili sami birate sadržaje?

Zasad, funkcionisali smo po sistemu pozivanja – ali to ne znači da nismo zainteresovani i za autore koji bi nam poslali priče, ali do sada bilo ih je tek nekolicina. Mi smo želeli čak da objavimo specijalni broj ’Prvorođeni’ gde bismo objavljivali priče autora koji pre nisu bili nigde objavljivani, kao neku vrstu prve šanse.

*Šta biste savetovali nekome ko danas pokušava da napravi svoj fanzin?

Ko god želi da se oproba u fanzinaštvu, bilo da uspe i izgura par brojeva, bilo da odustane, iza sebe će imati jedno vrhunsko, zabavno i edukativno iskustvo. Naš savet bi bio – nađite svoju temu i priđite joj nesvakidašnje, originalno, drugačije. Koliko puta smo čuli ’fanzin koji povezuje horor tematiku i metal estetiku, pa kako to nikom pre nije palo na pamet’, ali eto nije i eto nas. Ideje su svuda oko nas, samo ih treba realizovati – metal fanzin koji se bavi bendovima koji sviraju i pevaju na srpskom, feministički pank fanzin, filmski fanzin koji tematski obrađuje SFRJ filmove po godinama od drugog svetskog rata naovamo... Evo lično bih radio fanzin koji obrađuje trash filmove, sa ocenama 3 ili ispod na IMDB-u ali nemam vremena.

Mnogi fanzinaši kao glavno gorivo navode volju i želju. Fanzin nije izolovani koncept, niti može da se definiše u izolaciji – traži širinu, zahteva prostranstva, živi za publiku i s publikom. Underground je podjedano važan, ako ne i važniji od mejnstrima, jer u sebi čuva klicu koja može da se iskoristi u slučaju apokalipse. Iz nje će izrasti sve što je cvetalo na obodima društva, neki novi fanzini koji će raspaljivati maštu onih koji rastu na internetu.