Sebastian: Prvi jugoslovenski concept store

U specifičnim okolnostima u kojima se generalno razvijao jugoslovenski industrijski dizajn u drugoj polovini 70tih pojavio se i prvi jugoslovenski concept store Sebastian, koji je vrlo brzo stekao status kultnog dizajnersko – umetničkog brenda.

Izraz concept store skovao je i prvi put upotrebio 1991. italijanski sociolog Francesco Morace, opisujući butik Carle Sozzani u Milanu “10 Corso Como” koji je primarno bio knjižara sa proširenim asortimanom koji je obuhvatao odeću, dekorativne predmete, aksesoar i nameštaj – spajajući tako modu, umetnost i dizajn.

Otprilike baš u vreme kada je Morace osmislio ovaj termin, Sebastian je kao takav otišao u istoriju i zaborav, osim kod onih koji i danas čuvaju predmete kupljene u njemu ili onih koji su generalno ljubitelji jugoslovenskog dizajna.

Istraživački se njime niko nije bavio sve do nedavno kada je hrvatska dizajnerka Sanja Rotter započela studiozan istraživački rad na temu Sebastina i, uz to, pokrenula Instagram stranicu koja mu je posvećena. O tome kako se zainteresovala za Sebastian, s obzirom da pripada generaciji koja je stasavala posle Sebastiana, Rotter kaže:

“Prije skoro dvije godine, moja prijateljica Pliketi Plok, dizajnerica i inovativna poduzetnica, došla je u kontakt s osobom koja joj je rekla kako je podseća na Ljubu Gamulin i tako počela s intrigantnom pričom o Ljubi i galeriji, dizajnerima koje je nalazila kao od šale, duhu vremena te konačnoj propasti bratstva i jedinstva na zlokobnom početku devedesetih.

Nasuprot jako zanimljivoj priči, na Internetu nije bilo ničega o Sebastianu. Upravo nevjerojano! Online, uspjele smo naći sliku jednog jedinog članka vezanog za proizvodnju žičanog asortimana Feroplasta u Bujama.

Kao netko tko se već bavio nepoznatom poviješću dizajna u Hrvatskoj, ja sam se odmah "zakačila" za tu priču i počela razmišljati što i kako dalje. U kontakt s Ljubom, koja živi izoliranim životom na Pelješcu, također sam došla slučajno i ona je, nakon mnogo godina odmaka od teme Sebastiana, pristala na razgovor. Istraživanje, dopisivanje, odlasci u Ston, prikup materijala, fotografiranje, pisanje, fact checking....trajalo je jako dugo vremena.

Tekst intervjua s Ljubom, na kraju je objavljen na portalu dizajn.hr i to me čini jako sretnom. Međutim, tek sledi drugi krug istraživanja: razgovori sa suradnicima i prikupljanje informacija i artefakata u cilju izložbe ili, idealno, međunarodne putujuće izložbe koja bi u svakom slučaju gostovala u gradovima gdje je Sebastian ostavio najjači trag; na prvom mjestu mislim na Beograd.

Ono što je nevjerojatno u cijeloj priči, emotivne su reakcije ljudi na spomen Sebastiana ili sliku nekog od Sebastian artikala. Nostalgija i uspomene imaju uistinu ogroman utjecaj na ljude. Zato mi je bilo toliko važno ispričati priču koje se svi sjećaju - a svi su je isto tako i zaboravili.”

Od galerije do concept storea

Iza čitave Sebastian ideje stajala je dakle jedna osoba, Ljuba Gamulin, direktorka i producentkinja u galeriji. Kao studentkinja istorije umetnosti, ona se u Zagrebu družila sa najistaknutijim slikarima gornjogradske Galerije savremene umetnosti i jednog leta u Dubrovniku na samom početku 70tih vodila njihovu letnju ispostavu. Upoznavši tako mehanizam poslovanja i shvativši kako se galerija može sama izdržavati, odlučila je da u Dubrovniku otvori galeriju koja bi tu egzistirala konstantno.

Podršku za svoju ideju i projekat pronašla je u turističkoj agenciji Atlas, u čijem sklopu je 1972. otvorena galerija kao Atlas Art Agency koja će svoje ime Sebastian dobiti po specifičnom prostoru renesansne crkvice Sv. Sebastiana u kojoj se nalazila.

Iako zamišljena kao klasična galerija za izložbe i prodaju slika, Sebastian od 1977. uvodi novi izvor finansiranja kroz oblikovanje, proizvodnju i plasman robe široke proizvodnje osmišljene po najvišim dizajnerskim standardima i izrađivane širom SFRJ u nekim od najvećih industrija kao što su Fabrika stakla Paraćin, Saturnus iz Ljubljane, TOZ iz Zagreba, Simpo Vranje, Tekstilni kombinat Vranje, Metalac Gornji Milanovac, Feroplast Buje, ali i kod manjih preduzetnika u svim republikama.

Asortiman koji je Sebastian ponudio razlikovao se od svega do tada dostupnog u SFRJ i više je podsećao na slične radnje u Italiji, koje su uostalom Ljubi Gamulin i poslužili kao inspiracija.

I dok su mnogi mislili da ti proizvodi i jesu uvezeni iz Italije, ona se držala svoje polazne ideje da pokaže kako je sve to moguće proizvesti i u Jugoslaviji.

Jedinstvena estetika ovih proizvoda zasnovana na minimalizmu jarkih boja, ali čistih i jednostavnih formi, uz odličan brending, učinila je da odmah postanu popularni među Jugoslovenima koji su se, iako i dalje u socijalizmu, sve više okretali Zapadu i tamošnjoj estetici. U ovoj, za to vreme specifičnoj, galeriji mogli su se pronaći predmeti koji su odgovarali novom duhu vremena i ukusu probirljivih potrošača. Imati nešto od Sebastiana, sa prepoznatljivim logoom, postao je znak dobrog ukusa i pouzdanog izbora.

Beogradski Sebastian

Otvaranje galerije u Beogradu zapravo je predstavljalo prekretnicu za početak razvoja komercijalnih dizajnerskih Sebastian upotrebnih predmeta. Iako jedan od turističkih centara u bivšoj Jugoslaviji, Dubrovnik ipak nije bio toliko aktuelan u zimskoj sezoni da bi se na njega mogla osloniti tako velika preduzetnička zamisao, ali sa dolaskom u milionski glavni grad, stvari se menjaju.

Baš u to vreme Knez Mihailova ulica bila je obuhvaćena projektom revitalizacije sa namerom da se u njoj objedine umetnički i turistički atraktivni sadržaji, a Sebastian je bio jedan od njih i dodeljen mu je prostor na adresi Knez Mihailova 29. Da je ispunio očekivanja, potvrdilo se već na samom otvaranju, na kome je bila tolika gužva da su zaposleni bili prinuđeni da vrata drže zatvorena i puštaju manje grupe kupaca.

Nemački dnevni list Süddeutsche Zeitung u svojoj velikoj reportaži o Beogradu u datom trenutku je pisao i o ogromnom redu ispred Sebastian galerije, koji je izgledao kao da ljudi čekaju da kupe neki atraktivan prehrambeni proizvod ili kafu, a ne stvari za kuću modernog dizajna.

Mnoge je takva slika iz socijalističke zemlje iznenadila, ali je ona za zaposlene u Sebastianu postala gotovo svakodnevica, jer su ljudi u početku dolazili iz cele Jugoslavije noseći sa sobom spiskove za kupovinu u ime onih koji nisu bili u prilici da dođu u Beograd ili odu u Dubrovnik.

Kasnije se mreža prodajnih objekata proširila tako da ih je početkom devedesetih bilo četrdesetak i nalazili su se u sklopu Atlasovih poslovnica od Bleda do Skoplja.

Bogat asortiman Sebastian proizvoda

Staklene posude, limene kutije, pepeljare, sveske, blokovi, olovke, žičane police, ćebad, majice, torbe, rančevi – gotovo je nemoguće popisati čitav asortiman Sebastian proizvoda, a sve je krenulo od stakla.

Prva linija Sebastian proizvoda obuhvatio je staklene predmete koje je dizajnirala Emilija Marodić, školovana na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti. Ona je izradila nacrte za seriju predmeta od stakla koji su potom izrađeni u fabrici stakla u Paraćinu. U okviru ovog staklenog programa bilo je svega od velikih i teških posuda i vaza do malih časa za aperitiv.

Programi proizvoda su množili i menjali. U početku je Ljuba Gamulin uglavnom bila vođena svojom vizijom i kreativnošču, osećajem za estetiku prevashodno, a potom su dizajneri počeli i sami da se javljaju želeći da sarađuju sa Sebastianom, ali se od osnovnog koncepta nikada nije odustalo.

Tajna uspeha Sebastian proizvoda leži upravo u tome što nijedan predmet nije dizajniran izolovano, kao pojedinačan, već kao deo nešto šireg koncepta proizvoda objedinjenih kako samim dizajnom, tako i materijalom i bojama. Takvim pristupom postizana je vizuelna ujednačenost kako u prodajnom objektu tako i u domovima ljudi koji su kupovali ove proizvode. Upotreba jasnih formi i jarkih, ali čistih boja, postala je stav koji je ovim proizvodima zapravo i doneo toliku popularnost u sivilu i monohromiji prostora i vremena u kome su nastali.

Jedan od takvih primera su ćebad koja je u Sebastian bojama dizajnirao Vladimir Stojanović – jedna kolekcija je imala preplete plave i zelene, a druga crvene i žute boje. Ćebad su izrađena od čiste vune u slovenačkoj Škofjoj Vasi, a njihova specifičnost se ogledala i u tome što su imala rese po dužoj strani, a ne po kraćoj što je bilo uobičajeno, jer je bilo jeftinije.

Vladimir Stojanović dizajnirao je i šarene polo majice sa Sebastianovim logooom, po uzoru na Beneton majice, kao i bele majice sa raznim atraktivnim natpisima, na momente i vrlo avangardnim.

Program papirne galanterije dizajnirao je uglavnom Dragan Stojanovski, koji je dizajnirao papirne blokove po kojima je Sebastian bio prepoznatljiv. Tomislav Tomo Gusić dizajnirao je prepoznatljivi Sebastian logo i kataloge za izložbe koje su se redovno održavale u Sebastian galerijama u Dubrovniku, Varaždinu i Beogradu, koje su pored prodajnog dela zadržale i svoju primarnu funkciju, pa su u njima izlagali neki od najznačajnijih jugoslovenskih slikara tog vremena – Mića Popović, Vlada Veličković, Dušan Džamonja, Edo Murtić…

Dizajner Eduard Čehovin dizajnirao je, ali u svojoj radionici i proizvodio, kolekciju kartonskih kutija i fascikli specifičnog uzorka.

Međutim, kroz Sebastian je prošao toliki broj dizajnera i slobodnih umetnika da bi za njihovo pominjanje bio neophodan mnogo veći prostor od jednog ovakvog teksta.

Sebastian limene kutije by Saturnus

Ako biste ljude, generalno, danas pitali za Sebastian proizvode sasvim je sigurno da bi većini prvo na pamet pao program limenih kutija, izrađenih u kooperaciji sa čuvenim ljubljanskim Saturnusom.

Limenka koja je do tada bila samo ambalaža, odjednom je postala atraktivan upotrebni predmet, jednostavan i multifunkcionalan, koji se svojim dizajnom izdvajao od ostalog kućnog asortimana u SFRJ.

Iz današnje perspektive to je bio highlight Sebastianovog programa, verovatno nešto najatraktivnije i najekonomičnije što su Ljuba Gamulin i ekipa dizajnera koje je okupila proizveli.

Vrhunac galerije Sebastian

Sebastian je bio napredan brend, čija se snaga, između ostalog, ogledala i u neočekivanim i nepredvidivim projektima, koji nisu bili samo komercijalni, već i važni za društvo koje je sve manje bivalo socijalističko, a sve više konzumerističko.

Suštinski za nešto malo više od dve decenije postojanja, Sebastian proizvodi su postigli ogromnu popularnost, ali je diskutabilno da li je on dostigao svoj vrhunac ili bi se on tek dogodio da nije došlo do rata na ovim prostorima u čijem vihoru se izgubio i Sebastian.

Dubrovačka galerija, danas u potpuno novom kontekstu, i dalje postoji, dok je beogradska srušena već 1991. da bi potom na njenom mestu bila izgrađena današnja galerija Progres, što je u velikoj meri predstavljalo najlakše rešenje da se reše imovinsko-pravna pitanja između dve države. Preostala Sebastian roba se još neko vreme prodavala u beogradskom Beoizlogu, a onda je potpuno iščezla.

Ljuba Gamulin je ratne godine provela u Dubrovniku, a potom je u Zagrebu, na osnovu bogatog iskustva i kreativnosti pokušala da pokrene projekat sličan Sebastianu u novonastaloj državi, sa idejom oblikovanja kućnih predmeta sa proizvođačima iz stare garniture, ali taj projekat u novonastaloj državi Hrvatskoj nije uspeo da zaživi, pa se okrenula drugim projektima u kojima je postigla uspehe gotovo ekvivalentne onom koji je postigao Sebastian.

Danas, kao osamdesetogodišnjakinja, svoj mir je pronašla uz more u gradu Stonu na Pelješcu gde i dalje produbljuje svoje interese čitanjem knjiga, praćenjem globalne politike i slušanjem predavanja  najvećih svetskih ekonomista, umetnika i naučnika.