Sin po svaku cenu: Priča o poslednjim virdžinama

Kad je 1991. godine izašao film Virdžina Srđana Karanovića, javnost jedva da je nešto znala o ženama koje su bile prinuđene da žive kao muškarci.

Tragedija, dostojna onih antičkih, prati devojčicu koja živi kao dečak, a za razliku od većine zapisanih slučajeva, roditelji u filmu lažu, te od rođenja ćerke tvrde da su dobili sina. Pritisak je zbog toga jači, te stvara tenziju bez koje dobrog filma na kraju i nema.

Nije ni stvarnost ništa manje dramatična. U porodicama bez muške dece često je na Balkanu bio običaj da najmlađa ćerka preuzme ulogu sina, naslednika, domaćina i da se zavetuje na celibat. Zadatak mu/joj je bio da do kraja života čuva porodično prezime i ognjište. Način vaspitanja se menjao oko treće ili četvrte godine, pa su virdžine od tog trenutka odgajane kao dečaci.

Ostajnice ili tobelije, kako ih još zovu, su bile karakteristične za Crnu Goru, Albaniju, Kosovo, a pojedini izvori tvrde da ih je bilo i u Bosni i Hercegovini.

Prvi slučaj je zabeležen početkom XIX veka, ali se pretpostavlja da ih je bilo i mnogo pre toga, možda oduvek. Upisano je oko 150 slučajeva, a niko ne zna koliko ih je stvarno bilo. Možda su mnogi, baš kao u Karanovićevom filmu, ćerke pretvarali u sinove odmah, kako bi i sebe i druge ubedili da im kuća neće ostati bez muške glave.

Jasno je da su virdžine proizvod patrijarhata, društva u kojem se muškarci vrednuju na jedan, a žene na drugi način. Devojke su zbog očeve želje menjale svoj rodni status, te identitet prilagođavale onome što se od muškarca očekivalo. U svetu koji je bio podeljen na muške i ženske poslove postojala su jasna pravila – dobro se znalo šta žena sme a šta ne, s muškarcima je bilo lakše – sve im je bilo dozvoljeno.

Stana Cerović

Kad je u avgustu 2016. godine preminula Stana Cerović, javnost se ponovo zainteresovala za ovu priču. Zvali su je poslednjom crnogorskom virdžinom, govorili su o njoj u muškom rodu, iako joj je ime ostalo.

Rođen/a je 1932. godine u selu Boan kod Šavnika. Tu je i ostala. Budući da je roditeljima bila peta ćerka, obećala je da se nikad neće udavati, oblačila se kao muškarac, tako je i živela. U jednom od najsurovijih planinskih krajeva Crne Gore ostala je skoro do kraja života, s mačkom i kravama, rešena da čuva porodično ime sve dok može.

Izolovana od civilizacije ostala je u nekom prošlom svetu. Poslednjih decenija, kad su okolna sela opustela, jedva da je koga viđala. Dane je provodila pripremajući se za teške zime – od snega do snega ostala/o je poslednji sin Milivoja Cerovića.

Kažu da ženske poslove nije volela, pa se krila kad muze krave. Zbog toga se Stana razlikuje od onoga što se o virdžinama mislilo – u svakom intervjuu može da se pročita kako nikad nije htela da bude žena, te da o njima ne misli ništa dobro.

„Žene i vuci, to ti je isto“, govorila je.

Moguće je da je na taj način osnaživala stečeni status, te s godinama i sama počela da veruje i govori ono što je čula od drugih muškaraca.

Sve što joj se u životu dogodilo prepričavala je arhaičnim crnogorskim jezikom. Oni koji su je razumeli mogli su da čuju da je imala četiri sestre, a da su dva brata rano umrla. Ocu je zbog toga obećala da nikad neće otići iz kuće. Pričala je kako ju je i posle molio da ga ne ostavlja, dok joj je majka govorila da se uda, jer „ne valja da ostaje“. Poslušala je oca, pa na kraju ostala sama u pustom selu. „Tuga hvata, sama. Uđem, upalim svjetlo, sjedem ovdje, malo se isplačem i tek onda vatru ložim. Sama kao 'tica na grani“, pričala je Stana 2013. godine.

U toj samoći Stana je sačuvala porodični „čast“ i ime, ali samo još jednu generaciju. „Nikada više neće postojati pametniji čovek no što je bio on – moj otac“, govorila/o je Stana uprkos tome što joj se život zaustavio i pre nego što je počeo. Pričala je još nešto – da se boji jedino boga i toga da joj ne obuku ženske haljine kad umre. Zbog toga je pred smrt tražila da je sahrane kao jedinog sina Milivoja Cerovića.

Slični slučajevi

Među američkim starosedeocima su oduvek postojale „osobe sa dva duha“, koje prema verovanju, imaju i ženski i muški deo. Termin se prvi put pojavio 1990. godine, i tom prilikom je objašnjeno da se ne radi samo o rodnom identitetu, već i o društvenim ulogama koje ovim osobama pripadaju prema zakonima zajednice. Mnoga plemena imaju različite termine za opisivanje ovih rodnih varijanti, što je dovoljan dokaz da su osobe koje su se razlikovale od većine oduvek bile priznate i poznate.

„Osobe sa dva duha“ su tek sa dolaskom evropskih doseljenika počele da budu prepoznavane kao neprikladne i nepoželjne, te im je dodeljeno ime “berdache“. Tako su nekad poštovani pripadnici zajednice počeli da se doživljavaju kao nešto neprirodno, budući da hrišćani i puritanci nisu trpeli drugačije. Negde u to vreme je počelo i nasilje, a američki starosedeoci su se po prvi put upoznali sa nečim što će kasnije dobiti naziv „diskriminacija.“

U Indiji žive hidžre –  o njima se pisalo još 400. godine pre nove ere, a pominju se i u indijskoj Kama Sutri. Istorijski gledano, hidžre su uživale gotovo sveti status u Bangladešu i zarađivale za život pevanjem i plesom na proslavama. Čak su pozivane da daju blagoslov mladencima i njihovoj novorođenčadi. Reč hidžra je krovni pojam koji se odnosi na osobe koje su rođenje kao dečaci, ali se ne identifikuju ni kao muškarci, ni kao žene. Zovu ih i „trećim rodom“.

U Italiji postoji femminiello – to su osobe koje pripadaju trećem rodu, a žive u tradicionalnoj napuljskoj kulturi. Iako bi ovo društvo negativno reagovalo na sve LGBTIQ+ osobe, femminiello nema negativno značenje, naprotiv. Veruje se da donosi sreću i da decu štiti od nesreće, što ih istina donekle dehumanizuje, ali ih bar štiti od nasilja koje u patrijarhatu nije retkost.

Virdžine se istina razlikuju od svih njih, budući da bolji status u društvu ne dobijaju zbog sujeverja, već isključivo zato što uzimaju ulogu muškarca, s kojom dolaze brojne privilegije. Čini se i da su osobe sa dva duha, hidžre, te femminielli imali veću slobodu u izboru svog rodnog identiteta, dok su virdžine bez pitanja osuđivane na život bez života.

Umesto zaključka

Pisac Milisav Popović piše o virdžinama i o očevima koji su želeli sinove po svaku cenu.

„Običaj je vrlo star i nije karakterističan samo za naš narod. Ali to prokletstvo imati sina po svaku cenu je uticalo da se virdžine u Crnoj Gori glasovitije doživljavaju nego u drugim krajevima. Virdžina je dio mitologije koji, nažalost, nije bio samo mitologija. To je skrnavljenje ženskog principa po kojem je ona morala da žrtvuje svoj rod i pol zarad potpuno banalne priče da bi se sačuvalo nečije prezime“.

Popović dodaje da ih je zajednica uprkos svemu veoma poštovala, „ali se o njima nije mnogo pričalo. To je kao jedan oblik stida bez stida. Sažaljenje zajednice, uvažavanje ali ne bogami i očuvanje njihovog integriteta. Generalno, virdžine su jedna tragična priča koja nije mogla da se dobro završi po bilo koju osobu koja je bila izabrana. Treba da se ima na umu da su mogle biti izabrane djevojčice za koje je otac, ili đed, odlučio da u daljem svom životu budu – muškarci“.

„Na mojim kukovima nikad nije visila ženska suknja“, govorila/o je Stana Cerović, „Marama nikad nije prekrila moju kratku kosu. Sa pet godina sam pušila ostatke od duvana mog oca, sa šest sam mu pomagala oko kosidbe i oranja, sa sedam pila od njegove rakije. Bila sam mu omiljeno dete, njegov jedini sin. I kad sam imala deset godina obećala sam mu da se nikad neću udavati, tako da se kad ne bude njega ne ugasi ognjište u ovoj kući“.

Vatre u tom ognjištu ipak više nema, ali je Stana obećanje održala/o.