Smeh i posledice: Vic kao uvreda

Šaljivdžije su u svaku sobu ulazile uzdignute glave, uverene da se publika smeje s njima. Internet je skoro istrebio „smešne“ junake o kojima su voleli da pričaju, pa jedva pamtimo Pericu, Muju, Hasu i ostale.

Usmene šale su se pretvorile u mimove, a ljubitelji starog humora su tek bledo sećanje na figure s vašara i porodičnih okupljanja.

A šta ako nije bilo smešno? Samoljubivi pričaoci viceva nisu vodili računa ko ih sluša, zanimalo ih je samo ko se smeje. Pod točkove lošeg humora se bacao svako ko je od većine percipiran kao ne-čovek, manje vredno biće koje zaslužuje da mu se podsmevaju.

Loše šale su vremenom postale još gore, a tek poneki branitelj humora ulaže napore da sačuva „dobra, stara vremena“ – iako ništa nije smešno u doskočicama o „glupim plavušama“, moderne verzije ponekad mogu da se čuju i danas, na primer: „Kako se zove plavuša ofarbana u crno? Veštačka inteligencija“.

Daleko od toga da humor nije imao nikakvu ulogu u razvoju čoveka – smeh je povezivao pripadnike zajednice, lečio ih i gurao napred ka civilizaciji. U raznim naučnim radovima postoje svakojaki dokazi da je baš humor od nas napravio ljude, a čak je i nemilosrdnost u podsmevanju služila opštem dobru.

To ne znači da je vic koristan i danas, a ako jeste, ipak bi trebalo da poštuje jedno pravilo: da bi nešto bilo šala, mora da bude smešno. Naučnici su na kraju utvrdili i to da smeh nije uvek bio koristan, jer stvara buku i privlači predatore. 

Najstariji vic

Krajem 2023. godine pažnju ljubitelja društvenih mreža je privukla sumerska šala starija od četiri hiljade godina. Otkrivena je u oblasti u kojoj se nalazio drevni sumerski grad Nippur (centralni Irak), a danas se nalazi u Penn muzeju u Filadelfiji. Mnogi tvrde da se radi o najstarijoj zabeleženoj šali.

Pas ulazi u kafanu (ili bordel) i kaže: „Ništa ne vidim, moraću da otvorim ovo (verovatno vrata)“.

Prevod je nejasan, a značenje se u međuvremenu verovatno izgubilo, jer je ovaj vic ispisan na glinenoj ploči verovatno u vezi s detaljima iz sumerskog načina života. Neko vreme se raspravljalo o tome šta bi ova šala mogla da znači, a prevodilac Edmund Gordon u svojoj belešci uz prevod piše da se verovatno radi o bordelu i da je pas hteo da vidi šta se dešava iza zatvorenih vrata, da uhvati parove na delu. Drugi pak ističu da su se životinje u sumerskom društvu često koristile kao metafore za ljudska ponašanja, pa bi pas ovde mogao da bude i naziv za ljude koji su posećivali takva mesta.

O ovom starom vicu se na kraju ne zna mnogo. Najpopularnije je tumačenje po kojem može da se shvati kao šala o seksu, ali su tu i druge mogućnosti. Za potpuno razumevanje nam nedostaje društveni kontekst. Svi se slažu da tačan i jednostavan odgovor sigurno postoji i verovatno se radi o vicu koji bi neko ispričao jednom, na primer u kafani, i nikad više, jer se niko ne bi smejao. Isto važi i za mnoge moderne viceve kojima se slušaoci smeju na silu.

Istorija humora

Najjednostavnije rečeno – humor je postupak koji izaziva smeh. Humor i smeh su dakle blisko povezani, ali to ne znači da ih je nemoguće razdvojiti – smeh je moguć i bez vica, i nije svaka šala smešna.

Prema onome što je poznato, ne postoji nijedna kultura koja nije bila upoznata s fenomenom humora, što znači da je već hiljadama godina neodvojivi deo čovekove prirode. Jedna od prvih istorijskih figura kojoj se pripisivao smisao za humor je grčki filozof Demokrit (460 - 370. godine pre nove ere), a zvali su ga i „nasmejanim filozofom“.

Nisu se ljudi kroz istoriju uzalud smejali – mnogi naučnici smatraju da je humor adaptivna osobina važna za evoluciju. Dokaz je to što i najjednostavnija šala može da izazove smeh, jer se ljudi smeju i kad nisu svesni svih razloga za to – na taj način se povezuju s drugima, ostaju deo zajednice. Biti u zajednici je bila ključna stvar za opstanak, jer je bez drugih smrt bila jedina budućnost. Smeh je odavno dakle signal – glasna reakcija koja traje nekoliko sekundi i liči na neku vrstu napada, a kod drugih izaziva pozitivno emocionalno stanje i poručuje im da je bezbedno da budu u blizini i da učestvuju u društvenim aktivnostima.

O humoru se tokom istorije različito razmišljalo. Mel Brooks je zapisao sledeće: „Tragedija je kad ja posečem prst, humor je kad ti upadneš u otvoren šaht i umreš“,  Freud je s druge strane u duhovitosti video kanal za oslobađanje potisnute agresije i seksualne tenzije. Jedno je sigurno – smeh smanjuje anksioznost, povećava osećaj zadovoljstva i blagotvorno utiče na zdravlje.

Neki su vicevi možda agresivni i neprimereni zbog toga što iz njih izbija netrpeljivost. To može da se potvrdi i kroz teorije nekih naučnika – Alexander R.D. u svojoj klasifikaciji iz 1986. godine piše da je humor vodio većem reproduktivnom uspehu, jer je komičar poboljšavao svoj položaj ismevajući druge. Tako je do cilja dolazio bez potrebe za fizičkim okršajem, pa ga je pričanje viceva čuvalo od povreda, ali mu je donosilo i bolji status u društvu, dok je unižavalo rivale.

Netrpeljivosti i potisnute mržnje ima i u savremenom humoru – mizoginija, homofobija, rasizam i nacionalizam izbijaju iz viceva koje su slušale generacije. Oni koji su ih pričali su svoje predrasude (svesno ili nesvesno) prenosili na druge, pa su zajedno uživali u vicevima o homoseksualcima, plavušama, Romima i Albancima. Današnje generacije se na tu vrstu humora uglavnom ne osvrću – viceve su zamenili drugi formati, šaljivci su mesto ustupili trolovima.

Takve viceve su obično pričali (beli, heteroseksualni) muškarci, sa ciljem da ismeju druge i sebe stave u dominantni položaj (bilo svesno ili nesvesno), i tako valjda obezbede onu reproduktivnu prednost. Usput su izvrnuli tvrdnje nekih drugih naučnika – Ramachandran V.S. je 1998. godine zapisao da je funkcija smeha u najranijoj istoriji bila i ta da neku primećenu „anomaliju“ prikaže kao bezopasnu.

Pojedinac se nedostatku verovatno podsmehivao pred najužom porodičnom grupom s kojom je delio genetski materijal i na taj način im poručivao da neka zajednička osobina koja se doživljava kao nedostatak nije prava opasnost za njih. Moderni građani su izvrgli podsmehu ono što su naučili da mrze, pa su smešni postali svi koji pripadaju drugoj rasi, naciji, oni koji su drugačijeg roda i seksualnog identiteta.

Time su ih još jednom isključili iz zajednice, a njihovi vicevi su bili smešni svima, osim onima koje su pretvarali u glavne junakinje i junake svojih šala. Takve situacije su najviše škodile najmlađima koji su se razlikovali od većine, a još uvek nisu imali dovoljno snage da se odbrane od napada. I viceva.

Odličan primer za to je ono što se nedavno dogodilo u osnovnoj školi Vuk Karadžić u Ripnju – deo roditelja se žalio direktoru jer je u jednom odeljenju bilo više dece romske nacionalnosti nego u drugom. Otac jednog sedmogodišnjeg dečaka je za N1 ispričao da ga je sin kasnije pitao „Tata, jesmo li mi Cigani ili Romi“, na šta mu je on odgovorio da su ljudi. U slučaj (koliko znamo) nije uključen nijedan vic, ali situacija dobro ilustruje to kako deca doživljavaju svet u kojem odrasli ne vode računa o drugima.

Likovi u domaćim vicevima

Vesna Trifunović u svojoj knjizi Likovi domaćih viceva piše da se humor uvlači u svaki aspekt naših života i gura svoj veliki nos tamo gde ga ne želimo. U tom procesu je često i bolan – tretira tuđe greške, a ne greške posmatrača, i na taj način kod njega stvara osećaj superiornosti.

Vic se svrstava u folklorne tvorevine i široko je prihvaćen u gotovo svim zajednicama. Dugo je bio zanemarivan u srpskoj nauci, a Trifunović navodi da je razlog to što su političke vlasti s neodobravanjem gledale na takva istraživanja jer su mogla da otkriju slabe strane sistema. Zato je vic dugo ostao privatna stvar, jer bi ljubitelji ove forme u suprotnom završili iza rešetaka. Najozloglašeniji su bili politički vicevi – najpoznatiji primer je možda priča o čoveku koji je osuđen na mesec dana zatvora zato što je jednom prilikom ispričao bezazlen, erotski vic o Jovanki Broz.

Dok su političari bili zaštićeni, plavuše, Romi, homoseksualci i ostali su prepuštani nasmejanoj rulji. Dodeljivana im je uloga lude, a kao izgovor se koristila tvrdnja da „niko nije toliko poštovan da o njemu ne kruže glasine i šale“. „Ludama“ ništa nije bilo smešno, jer strah od ismevanja može da bude jednako jak kao i strah od kažnjavanja, ili strah od smrti. Junaci viceva su služili kao upozorenje – drugi su mogli da vide kako živi onaj koji je ismejan.

Plavuša

Vicevi o plavušama su jednostavni, piše Trifunović, a mogu da se podele na one u kojima se ismeva njihova inteligencija i one koji se bave njihovim seksualnim ponašanjem:

„Koja je razlika između pametne plavuše i letećeg tanjira? Leteći tanjir su ljudi videli“.

„Koja je razlika između plavuše i pivske flaše? Nema razlike, i plavuša i pivska flaša su od grla na gore prazni“.

Plavuša se dakle prikazivala kao žena izuzetno slabih intelektualnih sposobnosti i potencijala. Da bi to dokazao, pripovedač ju je poredio sa različitim objektima, a svaki je bio pametniji od nje. Ova grupa viceva nije skroz zastarela, dokaz je onaj u kome pripovedač pita „Zašto plavuša nosi miša u crkvu?“, i odmah odgovara: „Da bi kliknula na ikonu“.

U većini ovih šala plavuša nije pravo ljudsko biće, već uglavnom seksualni objekat. Proučavaoci je porede s policajcem, koji je u vicevima takođe glup, ali se od nje ipak razlikuje – plavuša je vrlo seksualno aktivna, dok se policajac ne stavlja u erotski i pornografski kontekst.

Ženska luda je dakle tu da bude konzumirana, često na prevaru, a potom ismejana, dok muška ostaje pasivna. To se objašnjava time da je „policajac u vicevima na intelektualnom nivou deteta, pa ne može da se zamisli u seksualnom kontekstu“. Problem je u tome što je i plavuša na sličnom nivou, ali bez problema postaje seksualni objekat (ovo je negde i dokaz da su viceve najčešće smišljali heteroseksualni muškarci).

Crnogorac

Crnogorac je jedan od krupnijih stereotipnih likova i junak je takozvanih „etničkih viceva“ u kojima se neka osobina pripisuje određenoj grupi. Najviše se ismeva zbog pompeznosti.

„Šta Crnogorac prvo uradi kad ustane? Premesti ordenje sa pidžame na sako“.

Sebi u šalama pripisuje junaštvo, snagu, lepotu, seksualnu moć, a pripovedač se stara da publika brzo shvati da je ta samouverenost preterana. U srpskim vicevima jedino Srbin može da ostane neoskrvnavljen, a najbolji dokaz je sledeći vic:

„Idu Srbin, Bosanac i Crnogorac savanom i vide lava. Svaki se onda sakrije iza jednog žbuna. Dođe lav do prvog žbuna, a Srbin rikne kao sto lavova (!). Lav se malo prepadne (!), pa ode do drugog žbuna. Odatle se Bosanac oglasi kao slon. Ode lav do trećeg žbuna da vidi šta je tamo, kad će iz njega Crnogorac: Ođe leopard!“

Budući da je Srbin bolji lav i od samog lava (što je zapravo komično), očigledno je ko je smislio vic. Crnogorac je budalast, jer nije razumeo odbrambenu tehniku svojih saputnika.

Romi

Vicevi o Romima su možda najbrutalniji. U njima je Rom „Ciga“, njegova žena je „Ciganka“, a dete „Ciganče“. Uglavnom se predstavljaju kao budalaste lude i „smešni“ su zato što prave greške, ne znaju različite pojmove i gramatička pravila standardnog jezika. U vicevima su i kukavice i lažovi, a ove „šale“ su umnogome doprinele jačanju predrasuda.

U vicevima o Romima je sadržano i sve ono što društvo koristi kao izgovor za diskriminaciju. Negativni stereotipi se još više krive, a nemoguće je ne primetiti koliki je potencijal za uvredu u ovim šalama – muški likovi su kriminalci i prevaranti koji loše tretiraju čak i članove svojih porodica, ženski su promiskuitetni, ali se istovremeno prikazuju i kao nepoželjni, dok su deca uglavnom nezainteresovana za školu.

Slušalac vica se tretira kao neko ko sa ovim ljudima ne saoseća, pa se od njega očekuje da se smeje čak i onda kad se Romi u vicu nađu usred Drugog svetskog rata, u gasnoj komori u koncentracionom logoru, ili dok ih nemački vojnici streljaju i žive sahranjuju. Zanimljivo je da su se takvi vicevi u Srbiji rado pričali, uprkos što su i sami Srbi bili na listama za put u te iste logore.

Homoseksualac

O homoseksualnosti se uglavnom ćuti, a kad se priča psovke su omiljenije od šala. Ako se i nađu u nekom duhovitom kontekstu, gejevi su lude kojih bi trebalo da se stidimo. Muja i Hasa su na primer često stavljani u homoerotični kontekst, ne zato što je to lepo, već zato što je nekome smešno, ali i da bi se prikazali kao glupi ili slabi muškarci.

„Pita Muja Hasu: Je l bolan, šta bi radije bio: peder ili student?
Na to će Mujo: Pa peder!
Haso ga onda zaprepašćeno pita: A što peder?!
Pa lakše mi uđe u guzicu nego u glavu“.

U ovom vicu se i (lažni) homoseksualac svodi na seksualni objekat, koji je i glup i smešan baš kao i plavuša, samo što se za razliku od nje ne upušta u seksualni čin, jer ga ne želi stvarno.

Gej je i velika sramota i uvreda za oca koji ne radi ono što se od njega očekuje, na primer ovde:

„Pitala učiteljica decu čime se bave njihovi roditelji.
Perica će na to: Moj otac je peder!
Učiteljica obavi razgovor s ocem i upita Pericu zašto je lagao.
Ma sramota me bilo da kažem da igra za Zvezdu!“

Trauma u vicu

Nisu se vicevi dešavali samo drugima, ponekad su ih pričali i nama. Zainteresovani da utvrdimo da li su stare šale samo u nama izazivale osećaj neprijatnosti, ponekad gađenja, zamolili smo sagovornike da se sete kada su prvi ili poslednji put čuli vic i kako su se tada osećali.

Lazar: Je l se računa ruski vic?

Zadihani čovek jedva stiže da uđe u voz pre nego što ovaj krene i kondukter ga smesti u jedini kupe sa slobodnim mestom, kod jedne žene. Usred noći neko pomahnitalo počne da lupa na vrata kondukterovog kupea. Kondukter otvara vrata i ispred stoji baš ta polugola, raščupana žena i viče: "Koga si bre to jebote stavio u moj kupe?" "Zašto, šta ne valja?" "Kad je budala ušla, čim je seo odmah je navrnuo naiskap celu flašu votke. Onda se skinuo do pola i tada je i dalje sve bilo kako valja. Kad je i mene skinuo i tada je i dalje sve bilo kako valja. Ali kad je skinuo naočare sa mog lica umorne nastavnice osnovne škole, i kada ih je stavio na svoj kurac i rekao "Vidi, Genadije, kakvog ćemo krokodila sad da jebemo", to je bila poslednja kap!"

Malo sam ga preradio i stavio u formu vica sa smislenim repeticijama, ali 80% je tu, a i mizoginija i ejdžizam su netaknuti, u originalu.

Milena: Ja na poslu , u teretani, često čujem baš svašta, što vežbaš kao devojčica (i ženama i muškarcima), lady boy za momke koji su u fazi razvijanja ili ne bilduju i nisu na hemiji. A i nedavno neki preglupi vic za lezbejke, tipa „Šta rade dve lezbejke kad vide muškarca, jebu mu mater…“

Goran: Ne mogu baš da se setim viceva (srećom, valjda ljudi u mom okruženju nemaju takav smisao za humor), ali sad sam pogledao po mrežama, vidim npr. da je opšte mesto da se u Ami G Showu pričaju vicevi o pederima. Meni je to stvarno degutantno, kao i svi vicevi koji se zasnivaju na ličnim karakteristikama (vic o plavuši, vic o Muji i Hasi, vic o Romima, vic o crncu i sl.). Nikad neću zaboraviti kada je davno, davno još moja poznanica sa Kosova koja je tada radila za YIHR rekla: Nema ničega smešnog u tome što je neko Albanac.

Zapravo bih voleo da se denormalizuje taj stav da je razgovor o gej ili trans ljudima u primetimeu moguć samo kroz vic i da se mi shvatimo ozbiljno, sa pažnjom i poštovanjem koje zaslužujemo.

Milan: Radio sam u jednoj kreativnoj agenciji krajem 2017. Tada još uvek nisam bio glasan i blago političan kada je moja homoseksualnost u pitanju. Pored mene u kancelariji je bio još jedan divan gej momak. Ostali ljudi su bili strejt i manje više ok ljudi. No, jedna koleginica je stalno komentarisala jednog od klijenata koji je bio jako zahtevan i, mahom, u pravu. Besno ga je, glasno, nazivala “pederčinom”. Jako me je to nerviralo jer ne razumem homofobne žene, jer sve one su potencijalne majke neke drugačije dece. Tužno.

Mada, to nije bila situacija koja me je šokirala. Fini gej dečko koga sam spomenuo, sedeo je pored nekog brbljivog, i naravno glasnog strejt lika, koji je važio za kancelarijskog šaljivdžiju. Što se mene tiče, klovna. Jednom je odlučio da ispriča sledeći vic. Parafraziraću, bilo je davno:

“Zašto svi gej ljudi imaju kućne ljubimce?”
Tajac.
“Zato što su svi ostali otišli od njih!”
Još veći tajac.

Kratko nakon toga sam dao otkaz.

Nakon što sam ispričao šefu šta sam čuo u kancu, on mi je rekao “baš čudno, mi smo izrazito gej frendli agencija”. Meni je lično to zvučalo kao da je “pet frendli” izjednačavao sa “gej frendli”.

Vladimir: Ček, znam za dva homofobična, i imam transfer blama što ću to da uopšte napišem (slobodno stavi u tekst i to hahahahha). Ide vic ovako nekako:

„Skakao neki peder iz aviona sa padobranom i umro jer se nabio dupetom na neku banderu (ili tako nešto). Okupili se ljudi, gledaju šta se dešava.  Novinar uzima izjavu od lekara koji je radi na tom slučaju.
Novinar: Je l vam bilo teško da ga skinete sa bandere?
Doktor: Ne. Teško je bilo skinuti mu osmeh sa lica“.

Evo i jedan seksistički:

„Zašto plavuša zove hitnu pomoć?
Hitno joj treba 5.000 evra“.

Bilo koji sa plavušama je jeziv:

„Šta radi 17 plavuša ispred kluba?
Čekaju još jednu jer je ulaz zabranjen ispod 18“.

Dušan: Moj otac, koji je ograničen prilično i ima onaj sirovi smisao za humor, svaki put sa prijateljima dok sedi i melje fore i priče, ja poželim da se zakopam ispod parketa. Jer blam tu nema nivo. Nekako kad popiju to dobija na snazi, da ja prosto moram da intervenišem i smirim. Tipa vicevi o Romima, a komšije su nam Romi. Ili na račun žena, koje prođu ulicom. Nekoliko puta sam bukvalno pakovao kofer, jer sam navikao da bežim za Beograd.

Osećanja i nivo kortizola su nemerljivi. I često kažem hvala lepom Bogu sto sam peder. Pa mi dade savest i zdrav razum.

Sanela: Vic ide otprilike ovako:

„Cigo šta to radiš?
Evo čistim tortoar.
Misliš trotoar?
Mislim“.

Ili:

„Šta se dobije kad ukrstiš crnca i hobotnicu?
Ne znam ni ja, al što bere pamuk!“

Ova dva sam zapamtila jer ih nisam čula ni u kući ni u školi, ni od drugara, nego na Pinku. Ispričao ih je u jutarnjem programu Ognjen Amidžić, i mislim da se pobunila samo jedna gledateljka u direktnom uključenju. Sećam se da sam bila šokirana kad sam ih čula. Nije mi bilo jasno da neko može da ispriča takve viceve na TV-u i nikom ništa.

I one fore koje je Ivan Ivanović pričao u svojoj emisiji su u tom rangu. Znam da je komentarisao vest da je na klinici doktora Miodraga Stojkovića od početka te godine začeto x beba (ne mogu sad da se setim broja, nebitno je), pa je onda usledio komentar: “Al taj jebe!”

Iz ličnog ugla

Priču o traumatičnim šalama smo ispričali zajedno sa koleginicom Sanjom Gashcheovskom iz sela Smojmirovo u Berovu u Severnoj Makedoniji. U iskrenom monologu koji je snimila Ferisan nam priča o svom životnom iskustvu koje ga je, iako dobrim delom gorko, motivisalo da ide napred i da se razvija na ličnom nivou.

Ferisan nam priča polako i razgovetno, pa ga razumemo uprkos jezičkoj barijeri. Dok govori, na ekranu se smenjuju vicevi o Romima, isti oni koji se pričaju i u Srbiji, verovatno i u čitavom regionu. Izgovoreno se meša sa „šaljivim“ primerima, a rezultat je celovita slika o tome kako i koliko reč može da povredi. Ponavljamo još jednom – da bi nešto bilo vic, mora da bude stvarno smešno.