Stećci: Svedoci daleke prošlosti

Teško je naći čoveka koji bar ponekad ne razmišlja o smrti – kraj se planira, kao da je nastavak života, pa se prave zalihe novca za ispraćaj koji priliči onome ko je jednom živeo. Pozamašan deo tog posmrtnog budžeta ide na komad mermera, takozvani „spomenik“ koji nas još uvek vezuje za pagansko – hladna „stena“ je neka vrsta novog tela, kuća za dušu koja će se iz mesnatog dela tu preseliti bar na neko vreme.

Niko još nije dokazao da duša postoji, ali spomenike pravimo i dalje – velike, male, s različitim natpisima, modernim epitafima u koje pokušavamo da smestimo ceo svoj život, skupe, jeftine, s fotografijama ili drugim ilustracijama, u različitim oblicima.

Nismo mi to izmislili – čovek je sa svešću odavno dobio i prokletstvo u obliku znanja da je sve prolazno. Zato pokušava da ostavi trag, ako ništa drugo, bar kamen da se neko o njega spotakne.

Među zanimljivije posmrtne ostavštine spadaju stećci, srednjovekovni kameni spomenici kojih ima na području Bosne i Hercegovine, ali i u delovima Srbije, Hrvatske i Crne Gore.

Pojavili su se u drugoj polovini XII veka i bili popularni sve do XVI, kada polako počinju da nestaju.

Do sada je otkriveno je oko 70 hiljada stećaka na 3.300 lokacija, od toga oko 60 hiljada u Bosni i Hercegovini, 4.400 u Hrvatskoj, 4.100 u Srbiji, te 3.500 u Crnoj Gori.

Dele se u dve grupe – položene i uspravne kamene gromade, a najbrojniju grupu čine takozvani „sanduci“, zatim „ploče“, a najmanje je „sljemenjaka“ koji liče na male kuće. U to vreme su ih zvali „bilig“, „kâm (kamen)“, „zlamen“, „kuća“ i „večni dom“. Nazivi ukorenjeni u narodu su: „mramorje“, „mašeti“ „grčki grobovi“, „stare grobnice“, „kaursko groblje“ i „divovsko kamenje“.

Najčešće se ipak koristi naziv „stećak“, a ime dolazi iz glavne namene kamena da „stoji“ iznad groba kao spomenik – to je particip prezenta glagola stajati - stojeći ili, kako se ranije govorilo „steći“.

Te stene dakle dvore umrlog, stoje kao čuvari uklesani u kamenu. Bde nad njima i danas.

I mi Stonehenge za trku imamo

Naučnica Mariana Wenzel je jedna od zaslužnijih što o stećcima danas i ovoliko znamo, a njena metoda se zasnivala na brojnim pitanjima: Ko ih je isklesao? Kad su postavljeni? Da li su stvarno samo plemići imali pravo na stećak? Zašto neki nose natpise, a neki ne? Da li se mogu svi smatrati  nekropolama i nadgrobnim spomenicima  ili su pak neki od njih imali namene  duhovnog ili ezoteričnog tipa ? Da li su neki od njih služili za žrtvene obrede? Jesu li to možda svetišta, hramovi na otvorenom, poput Stonehengea ili čuvenih kipova sa Uskršnjih ostrva za koji neki veruju da vode poreklo s druge planete? Odgovore na većinu njih još uvek nismo dobili.

Ukoliko pogledate bilo koju fotografiju, snimak, ili se nađete u blizini neke grupe stećaka, sigurno je da ćete i sami pomisliti na vezu s nekim misterioznim spomenicima širom sveta. Ono što je bilo davno, to nam je strano – u vreme pre pisanih tragova gubili su se podaci o graditeljima, ktitorima i umetnicima, pa je čovek sklon da strukture koje ne razume pripisuje silnim, mitskim, pa i vanzemaljskim narodima.

Stećci su ipak od ljudske ruke, pa su mnogi detalji na njima bliski i savremenom čoveku, ili bar može da ih razume. Suada Tozo Waldmann piše da „većina stećaka nema natpis, ali skoro svi nose ugravirane geometrijske motive, najčešće  apstraktne – česti su floralni ornamenti, makovi, detelina, ljiljan, rozete, grbovi, scene iz lova, ljudske  i životinjske figure od kojih najviše ima jelena, konja i zmija“.

Ruka piše, kamen čuva

Posebno su zanimljivi oni s tekstualnim natpisima, a Ševko Kadrić je neke sačuvao u knjizi Bogumili kao inspiracija, da ostanu i kad se kamen istroši:

A se leži Hlapac Tihmilić
In ovaj kamen svojim ruhkama usjekoh sebi za života da in mltav vijekovma mohgu jedn dulg san iz života da sanjam.
In da je blagosloven tko tće projti in proklet koji prevaliti.
1417. po Gospodu u lipanj

A se leži Ahmat Stuk na svojoj baštini na plemenitoj.
Nekt se znade da odtad u polju se postavi taj bileg kojino usijetče mi brat višlje ni putnici po zemlji ni zvijezde po nebu ne mohgu da zlutaju.
1192. godine po Gospodu s sječanj

… a ljubiti sam znao na sedamnaest natčina.
I sada sam ja ja, grizem kamen iznutra.
1387. ljeta po Gospodu

Ne prevrni moga biljega jer tće sve tšto je nada post iluzija i trepnja.
Po Gospodu 1334. ljeta

Dovoljno je da se izračuna koliko je godina prošlo od kad su ovi stihovi uklesani u kamen, pa da se razume kolika je moć stećaka. Toliko je velika da su ušli u legende, te se dugo pripovedalo o drevnim umetnicima, koji su zahvaljujući svojim nadljudskim moćima golim rukama postavljali veliko kamenje. Istina, nije krupno kao egipatske piramide, ali je i za podizanje prosečne stene potrebna snaga koju jedan čovek nema.

Natpisi su ostali kao dokazi da se ipak radilo o običnim ljudima, smrtnim telima koja su mislila o životu i o smrti.

Kameni spavači

Tomislav Marković nas u jednom svom tekstu podseća na knjigu Kameni spavači Maka Dizdara, te na belešku uz nju:

“Po legendi, pod starim kamenjem srednjovekovnih bosanskih nekropola leže dobri ljudi, izginuli u borbi protiv svakovrsnog zla svoga vremena”.

Dosadašnjim istraživanjima je potvrđeno da stećci jesu nadgrobni spomenici, ali nije sigurno da je ispod svakog jednom ležalo upokojeno junačko telo.

Jedan drugi Dizdar – istoričar Gorčin Dizdar kaže da „ako ih uporedimo sa sličnim pojavama, na primer, sa irskim i keltskim krstovima, oni nisu nadgrobni spomenici, korišćeni su za obeležavanje značajnih lokaliteta. Ipak po onome što sada znamo i čime raspolažemo – da, stećci jesu zvanično nadgrobni spomenici, iako ih je mali broj istražen“.

Čiji su stećci

Na Balkanu se često postavlja pitanje čiji su stećci, ako ništa drugo da bi se imao razlog za svađu.

Naučnici imaju odgovor na to pitanje – istoriju baš briga za narode, pa stećak ne može da se dovodi u vezu sa samo jednom nacionalnom skupinom. Istina je da ih na području Bosne i Hercegovine ima najviše, ali istoričari tvrde da je u pitanju fenomen koji je pre svega tekovina srednjovjekovne bosanske države.

To dakle znači da stećak nije etnički fenomen, niti nacionalno obeležje. Kamen ne zna za ponos, pokojnik još manje. Oni koji su na teritoriji Srbije, srpska su odgovornost, ali ne i vlasništvo – kulturna dobra pripadaju svima.

Važna su tri velika nalazišta: Mramorje Perućac - opština Bajina Bašta, Mramorje na potesima Uroševine i Gajevi Rastište - opština Bajina Bašta i Grčko groblje Hrta - opština Prijepolje i pod zaštitom su UNESCO-a.

Živeti često znači i osećati se bespomoćno. Uprkos tome priroda je uredila da sva bića žele da žive, a čovek je sa svešću dobio i mogućnost da voli da živi. Želja za životom podrazumeva instinkt za održanjem, u čijem je osnovu produžetak vrste, dok je ljubav prema životu vremenom postala više hedonistička, budući da više nije važno samo da je neko živ, već i kako živi.

Razlika između želje i ljubavi prema životu donela je i potragu za smislom, pa se time situacija dodatno iskomplikovala – više nije dovoljno da se bude živo i da se u tome uživa, već čovek mora da odgovori i na pitanje „Zašto?“, ili „Čemu sve to?“ Možda da bi jednoga dana neko na nekom kamenu mogao da pročita o tome da smo jednom bili živi.

Fotografije: Dino Aganović; Dženis Hasanica