Strah od straha: Istorija srpskog horora

Psiholozi kažu da horor filmovi diraju u naše praiskonske strahove, poput onog od zaraze, ili bojazni da se bude pojedeno. Otuda valjda toliko priča i filmova o živim mrtvacima koji žvaću svoje žrtve, te džinovskim predatorima kojima je čovek omiljena užina.

Opasnost iz filmova je ipak lažna, pa tako horor predstavlja siguran način da se u glavi provežbaju strategije za suočavanje sa viševekovnim užasima. Istraživanja pokazuju da u filmovima strave najviše uživaju oni koji tokom gledanja iskuse veći broj negativnih emocija, što se objašnjava osećajem olakšanja koje obično dolazi nakon intenzivnog straha.

Horor i anksioznost

Pre horor filmova strašne priče su se širile usmeno, pa su se prenosile s kolena na koleno. Svaka generacija im je dodavala nešto novo, a s internetom se ta evolucija značajno ubrzala. Priče o ukletim kućama su u međuvremenu ekranizovane, a u skorije vreme se prenose i uživo – sve je više korisnika koji na TikToku emituju snimke iz strašnih šuma i napuštenih prostora, a prati ih veliki broj gledalaca. To nedvosmisleno ukazuje da je želja za hororom i dalje jaka.

Karla Horvat se u svom tekstu o horor filmovima bavi upravo tom potrebom za strahom. Usput ostavlja jednu zanimljivu tezu, budući da tvrdi da pandemiju nešto lakše podnose oni koji rado gledaju strašne filmove.

Navodi da su „horor filmovi, prema podacima sa popularnih streaming platformi, tokom 2020. godine zaradili najviše novca“. To samo znači da su gledaoci iz prave katastrofe rado bežali u one izmišljene, a zbog toga što posmatranje čudovišta i osećanje intenzivnog straha blagotvorno utiče na nelagode iz stvarnog života.

Ovakav odnos prema hororu u vezi je sa anksioznošću – osnovna karakteristika ovog stanja je osećaj da se nema kontrola nad nekom situacijom, ili životom uopšte. Eksperti tvrde da osećaj kontrole, pa makar bio i lažan, utiče na regije u mozgu koje reaguju na pretnje, te smanjuje anksioznost. Taj osećaj kontrole vrlo lako može da dođe iz horor filmova, koji su prepuni bezazlenih pretnji, budući da gledalac razrešenja s ekrana integriše u sebe, što ga smiruje.

Pravampir

Želja da se okruženje kontroliše, posebno ono preteće, nije od juče. Što se o svetu manje znalo, to je strah bio proporcionalno veći. Otuda prastare priče o monstrumima, čijim se ponašanjem pravdala svaka nesreća. Tako horor nije samo filmsko ili knjiško pitanje, već i antropološko.

Zajednica je čoveka odavno počela da uči da je posthumna egzistencija (povampirenje) posledica negativne pozicije u društvu, načina života, neposlušnosti. Za dobar i miran zagrobni život neophodno je da se pre nego što se umre vodi računa o poštovanju pravila. Oni koji se usude da ih prekrše osuđeni su na večno lutanje, i što je još gore – na prezir zajednice.

Uvek je bilo onih koji s pravilima nisu umeli, pa su od njih postajali vampiri i druge noćne nesreće.

Mnoge legende su nastajale u vreme kad medicina nije bila razvijena, pa su se pojave nakon smrti slobodnije interpretirale. Telo vampira je postajalo svako ono koje iz nekog razloga nije podleglo prirodnim procesima raspadanja, pa bi neko vreme nakon smrti izgledalo drugačije nego što se očekuje. Takvo telo je prelazilo u priče, „gubilo“ se u noći.

„U prastara vremena“, piše Milenko Bodirogić u svojoj knjizi Buntovnici, „Postojao je pravampir, neka vrsta pretka onoga što će se kasnije pojaviti kao vampir. Ovaj predak je, kao što to obično biva, u usporedbi sa svojim mnogo kasnijim potomkom, bio prilično nerazvijena pojava – samo telo, veoma neobično telo“.

Tako su pravampira opisivali kao „zboranu mešinu, koju umesto kostiju i kičme uspravno drži zgrušana krv. Koža mu je tanka, žuta, providna kao da će se svaki čas raspasti, na njoj nema malja. On je bez kose, obrva, brade i brkova. U licu je crven, poput bulke. Noge su  mu kratke i podbule. Kreće se kao da se valja, a žrtve opčinjava svojom mlitavošću, tromošću i težinom iz čijeg je stiska nemoguć beg“.

Od ovog vampirskog praoca nastala su nova pokolenja krvopija, a ono što danas smatramo vampirom pojavilo se ovde – na prostorima Srbije i Hrvatske, potom Rumunije. Već i deca znaju da je to jedina srpska reč koja se koristi u celom svetu, ali mnogi ne znaju ko su bili ti prvi srpski monstrumi.

Prvi srpski vampir

Termin „vampir“ je prvi upotrebio Austrijanac Ernst Frombald 1725. godine. U to vreme je bio zadužen za Gradištansku oblast koja je bila pod austrijskom vlašću, a u blizini je živeo i srpski seljak po imenu Petar Blagojević. Verovalo se da je nakon smrti ustao iz groba, te ubio devetoro drugih meštana. Bio je to prvi i možda najbolje dokumentovani slučaj s početka vampirske histerije, a Frombald je bio prisutan kada su pokojnika izvadili iz groba. Nakon toga je upotrebio reč koje se mnogi boje i danas.

U Wienerischen Diarium je 21. jula 1725. godine izašao članak o ovom slučaju, a pod naslovom Kopija jednog spisa iz Gradiškog distrikta u Mađarskoj:

„Deset nedelja posle smrti podanika po imenu Petar Blagojević, nastanjenog u selu Kisiljevo u Ramskoj oblasti i sahranjenog u skladu sa srpskim običajima, ispostavilo se da je u istom mestu za sedam dana umrlo još devet osoba, što starijih što mlađih, i to nakon dvadesetčetvoročasovne bolesti. Svi oni su izjavili još za života, istina na samrtnoj postelji, da im je gorepomenuti Blagojević, koji je preminuo deset nedelja ranije, dolazio u san, spuštao se na njih i davio ih, pa su morali da pokleknu pred ovim duhom. Ostali podanici su bili veoma uznemireni, čemu je posebno doprinela činjenica da je žena pokojnog Blagojevića izjavila da se njen suprug vratio i tražio opanke ili cipele, a da je onda napustio Kisiljevo i otišao u drugo selo. Pošto se ovakvi ljudi (koje oni nazivaju vampirima) mogu prepoznati po različitim znacima, kao što su telo koje se ne raspada, boja kože; kosa, brada i nokti koji i dalje rastu, podanici su jednoglasno odlučili da otvore grob Petra Blagojevića, i da provere da li se na njegovom telu mogu videti gorepomenuti znaci.

U tom cilju došli su kod mene i zatražili, nakon što su me informisali o ovom slučaju, da zajedno sa lokalnim popom, ili parohijskim sveštenikom, prisustvujem pregledu grobnice. Iako sam se u prvom trenutku usprotivio, rekavši im da bi najpre trebalo savesno i ponizno obavestiti cenjenu Upravu i sačekati njeno uzvišeno mišljenje, oni se nisu uopšte sa tim složili, nego su mi samo kratko odgovorili da ja mogu da postupim kako želim, ali da će oni, ako to ne bude u skladu sa njihovim običajima, morati da napuste svoja ognjišta i domove jer zloduh, dok stigne milostivi odgovor iz Beograda, može da uništi celo selo, što se već dešavalo u turska vremena, a oni to ne žele da čekaju.

Pošto ni lepim rečima ni pretnjama nisam mogao da odvratim ove ljude od odluke koju su doneli, otišao sam zajedno sa gradištanskim sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa koji je delimično otpao, bilo u potpunosti očuvano. Kosa i brada, pa čak i novi nokti (stari su otpali) nastavili su i dalje da rastu; stara koža beličaste boje bila je zguljena, a ispod nje se stvarala nova. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava. Ukratko, bili su prisutni svi gorepomenuti pokazatelji koje takvi ljudi imaju. Kada smo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca, nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci (koje bih uz dužno poštovanje prećutao). Konačno, u skladu sa njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo in hoc casu do pepela, o čemu izveštavam najvišu hvale vrednu Upravu i istovremeno bih se usudio da zatražim, ako je u ovom slučaju učinjen neki propust, da se on ne pripiše meni nego rulji koja je bila obuzeta strahom.“

Frombald,
carski načelnik Gradištanske oblasti (1725)“

Đorđe Kadijević, pionir srpskog horor filma

Od svih „srpskih vampira“ najveću slavu je ipak stekao Sava Savanović, koji je, kako se prepričavalo, presretao putnike oko lokalne vodenice, sve dok njegov grob nije pronađen, otkopan, a pokojnik proboden. Lik vampira Save Savanovića pozajmio je Milovan Glišić za pripovetku Posle devedeset godina, a u priču je dodao dve noćne leptirice koje su izletele iz Savinog kovčega i davile novorođenčad po zapadnoj Srbiji još čitavih 30 godina. Glišićeva pripovetka objavljena je 1880. godine.

Priča o Savi Savanoviću inspirisala je i reditelja Đorđa Kadijevića, pa je 1973. godine snimio film Leptirica. Zaplet pripovetke zasnovan je na potrazi za vampirom Savom Savanovićem koji seje strah među vodeničarima, sve dok mu glave ne dođe seoski mladić Strahinja. Onda se Strahinja oženi najlepšom devojkom u selu i žive srećno do kraja života.

Kadijević je zadržao motiv vampira, ali je pokušao (i uspeo) da od ljubavne priče napravi film strave i užasa. Scenario je tako značajno drugačiji od prvobitne pripovesti, a Kadijević je svojom kultnom Leptiricom i drugim filmovima strave praktično začeo bavljenje hororom u srpskoj kinematografiji.

Reditelj Kadijević je i pre toga flertovao sa strahom, posebno kada je 1969. godine snimio TV dramu Darovi moje rođake Marije, a prema istoimenoj pripovetki Momčila Nastasijevića. Propadanje lepe Marije je u samom centru strašne priče, a fizički izgled je dat kao pokretač propasti. Sudbina na kraju tako nije samo njena, već utiče na sve one s kojima joj se ukrsti put. Snagom i magijom reči opisan je jedan kraj, koji u Kadijevićevoj drami pripoveda utvara.

Odmah nakon Leptirice snimljen je i TV film Štićenik (1973), a u neobičnoj kombinaciji drame i horora glavni junak pokušava da pobegne pred misterioznim neznancem u crnom kaputu. Trči kroz pustoš, a pejzaž preseca tek poneko mrtvo stablo. Poreklo stranca ostaje nepoznato, čime se samo pojačava zlokobnost.

Iste godine je nastala i Devičanska svirka. Glavna junakinja Sibila, koju igra Olivera Katarina, stiže u gotički dvorac. Posle smrti nasilnog supruga Sibila živi sa slugom Bartolomeom. Onda u zamak stiže mladi Ivan. Dok se u pozadini čuje misteriozna svirka, njih dvoje se zaljubljuju jedno u drugo. Lutajući hodnicima zamka, Ivan shvata da odatle ne može da ode, pa Sibila odluči da mu otkrije tajnu o misterioznoj muzici.

Sveto mesto je nastalo nešto kasnije – tek 1990. godine. Uvuklo se u detinjstva svih onih koji su odrastali devedesetih godina prošlog veka, a u pitanju je film koji je nastao po Gogoljevoj pripoveci, delo sa kojim se Kadijević vratio sedmoj umetnosti, a koje je 2010. godine s velikim uspehom prikazano na filmskom festivalu u Montrealu.

Đorđe Kadijević je sasvim sigurno pionir horor filma u Srbiji, a Leptirica se proslavila i u svetu. Najradije se bavio skrajnutim temama, a dobro znamo šta to znači – napuštena mesta i duše u kojima bujaju mračniji aspekti srpskog mentaliteta. Mali ljudi su postali velika čudovišta, ili žrtve za pamćenje, a to je velika stvar.

Nakon Kadijevića

Posle Kadijevića nismo imali mnogo sreće, ali smo stekli poneki dobar horor. San doktora Mišića Branka Pleše pojavio se 1973, a od istog reditelja smo 1975. dobili i TV film Prokletinja.

Čovjek koga treba ubiti Veljka Bulajića izašao je 1979, Variola Vera je gledaoce prestravila 1982, Davitelj protiv davitelja 1984, Već viđeno 1987, Pun Mesec nad Beogradom 1993, T.T. sindrom 2000, a Neprijatelj Dejana Zečevića tek 2011. godine.

Dobili smo u međuvremenu i više od vampira – srpske zaraze, demone, davitelje i druge psihopate. Skromni opus onih koji su se uhvatili u koštac s hororom nije mnogo, ali odiše originalnošću.

U novije vreme se polako vraćamo stravi i užasu, uglavnom trapavo. Nedostaju nam veštine – specijalni efekti traže znanje i opremu, a isto važi i za kostim. Upravo zbog toga programi poput serije Crna svadba ne uspevaju da nas zadovolje do kraja – demoni koji izgledaju kao da su iz popodnevnog programa 1989. godine, ove 2021. nisu puno strašni.

Nakon jake prve epizode, usledio je haos s vlaškom magijom. I sam naslov Crna svadba je očigledno smišljen s namerom da se privuče publika. Autori su računali da će vlaška magija, satanizam i okultne radnje privući domaću publiku, a isto važi i za masovno ubistvo koje je inspirisano istinitim događajem. Neosporno je da je ovo prva srpska TV serija s ozbiljnim i poštovanja vrednim elementima horora, ali ipak ne dovoljno ozbiljnim.

Za pravi strah potreban je dobar razlog – na primer specijalni efekti koji idu u korak, ili su makar blizu onih iz svetskih filmova. U Crnoj svadbi duhovi izgledaju kao posledica nekog lošeg deepfake poduhvata, a demoni liče na pripadnike lokalnih death metal bendova. Možda bi samo nagoveštaj o nečastivim silama imao jači efekat, ako je već bilo problema s efektima i šminkom.

Ako se zanemari gore navedeno (što nije lako), Crna svadba je zanimljiva. Slabe tačke su brojne, na primer gluma Danice Maksimović, ali priča radi. I to je ono što je najvažnije – uvek je vreme za dobar (čitaj podnošljiv) triler/horor.

Na kraju možemo da zaključimo da horor nije za svakoga.

Iako su svi pravi monstrumi zapravo ljudi, gledalac se više boji izmišljenih čudovišta. Demonsko je u stvari u čoveku, a neka od najstrašnijih lica u istoriji nas poslednjih dana posmatraju s beogradskih murala. Specijalni efekti nam nisu potrebni.

Fotografije: Elti Meshau; Luc Bercoth; Chaozzy Lin