Studentski protesti devedesetih: Specifičan fenomen jedne generacije (Građanski protesti - 8. deo)

Kraj osamdesetih godina prošlog veka u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, obeležila je velika ekonomska i privredna kriza, na koju su se nadovezali raspad SFRJ, ratovi, sankcije, inflacija – ni malo prijatna atmosfera za život, pogotovu ako si mlad i pun energije. S tim u vezi, generacije koje su tada stasavale, odnosno devedesetih studirale, bile su buntovne sa razlogom.

Studentski protesti oduvek se povezuju sa progresivnim idejama i kritičkim stavovima, a tokom diktature Slobodana Miloševića, studenti su postali najmoćnija poluga građanskih protesta, što se od njih u neku ruku i očekivalo. S obzirom na njihov masovni mobilizacioni potencijal, a u nedostatku funkcionalnih institucija, tokom devedesetih postali su glavno sredstvo političkog izražavanja opozicije, čak mnogo više nego spontana reakciju na represiju režima.

Studentski pokret devedesetih

Od ukupno 7,5 miliona stanovnika u Srbiji je 1990. godine bilo preko 117.000 studenata i njihov broj je konstantno rastao, pa ih je 1995. bilo 140.000, a 2000. preko 194.000, na četiri najveća univerziteta u Srbiji: beogradskom, novosadskom, niškom i kragujevačkom.

Sa rastom broja studenata u zemlji, raste i broj studentskih organizacija koje se uglavnom nadovezuju na stare studentske organizacione strukture, s tim što je tokom devedesetih kreiran opšti, ujedinjeni, Studentski pokret koji je iznedrio nekoliko protesta kojima je diktatura Slobodana Miloševića, SPS- a i JUL-a, ozbiljno uzdrmana.

Studentski pokret je još početkom devedesetih formulisao zahteve koji su prevazilazili studentska pitanja i vremenom postao jedan od najvažnijih aktera civilnog društva koji se suprostavlja vladajućem režimu. Pored zalaganja za autonomiju univerziteta, zalagao se i za opštu demokratizaciju društva.

Na koncu, oktobra 1998. godine nastaje studentski pokret Otpor, kao odgovor na donošenje represivnih zakona o univerzitetu i informisanju. Osnovalo ga je desetak studenata beogradskog univerziteta, ali im se ubrzo priključio veliki broj kolega, pa potom pristalica, da bi nakon bombardovanja 1999. Otpor započeo političku kampanju protiv Slobodana Miloševića i prerastao u narodni pokret.

Plišana revolucija

Prvi značajniji studentski protest u devedesetim dogodio se već 1991. godine dan nakon devetomartovskih opozicionih demonstracija u Beogradu.

Zahtevi koje su SPO i Vuk Drašković tom prilikom uputili Miloševićevom režimu, ispunjeni su tek nakon studentskog protesta nazvanog “Plišana revolucija” zahvaljujući Branislavu Lečiću koji je hodajući na čelu demonstranata govorio o mirnoj, plišanoj revoluciji, držeći u rukama veliku lutku pande.

U noći 10. marta, nakon što su na ulicu izvedeni tenkovi i razbijene devetomartovske demonstacije, studenti su krenuli iz Studentskog grada ka centru u znak podrške, ali ih je policija zaustavila na Brankovom mostu, koristeći pendreke i suzavac. Studenti su tek 11. marta oko 2h ujutru uspeli da se domognu Terazija.

Protest je trajao četiri noći i tri dana, a na pozornici kod Terazijske česme su se smenjivali brojni umetnici i javne ličnosti, pri čemu je najupamćeniji je ostao govor patrijarha Pavla.

Iako “plišana” bila je to velika i ozbiljna pobuna koja je imala snažan odjek i značaj, jer su ispunjeni svi zahtevi koji su studenti postavili pred tadašnju vlast.

„Ovo je jedini rok za ispit tvoje savesti!“

Povodom prve godišnjice beogradske plišane revolucije, studenti Beogradskog univerziteta ponovo organizuju protest 8. marta 1992, koji je odmah i završen.

Međutim, tri meseca kasnije, 15. juna, studenti započinju novi, prvi zaista veliki studentski protest tokom devedesetih, koji sa 4 konkretna i jasna zahteva cementira anti-režimski stav koji su studenti demonstrirali i godinu dana ranije.

Njihovi primarni zahtevi su: ostavka Slobodana Miloševića, raspuštanje Skupštine Srbije, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade. Istovremeno, studenti zahtevaju da se objave imena studenata koji su poginuli u ratu u Hrvatskoj, kao i ostavke rukovodstva Saveza studenata Beograda.

Demonstracije su počele skupom ispred zgrade Rektorata na kome su okupljenim studentima podeljene novine pod nazivom “Vrenje”, nakon čega je usledio protest koji je trajao do 10. jula. Studenti su već u prvim danima zauzeli neke od najvažnijih fakulteta rešivši da se povuku na njih dok još uvek postoje. Blokada fakulteta predstavljala je stratešku odluku. Naime, poučeni iskustvom od prethodne godine studenti su znali da ne mogu dugo ostati na ulicama, a pošto su želeli kontinuirani protest zauzeli su prostorije fakulteta.

Potestni skupovi su organizovani na različitim lokacijama, najčešće ispred samih fakulteta ili na Studentskom trgu. Kada je sredinom jula protest prekinut, rečeno je da će biti nastavljen početkom sledećeg semestra, što se nije dogodilo. Donošenje novog Zakona o univerzitetu, u koji su uvedene restrikcije u pogledu političkog aktivizma na univerzitetu, poremetio je planove organizacije protesta , pa je u jesen te godine održano tek nekoliko manjih skupova.

„Glasao ne glasao, Sloba ti se piše“

Nakon protesta 1992. delovalo je kao da su studenti potpuno izgubili interesovanje za društvene prilike, pa je tek 1996. došlo do novog, ujedno i najdužeg i najmasovnijeg studentskog protesta tokom devedesetih. Kako je prethodni protest pokazao da blokada fakulteta nije najbolje rešenje, jer je režimu išlo na ruku što su studenti u zatvorenom prostoru, oni izlaze na ulicu, pa protestna šetnja ponovo postaje najznačajnija forma studentskih protesta.

Povod za početak demonstracija bio je pokušaj vladajućeg režima da falsifikuje rezultate lokalnih izbora u Beogradu i još 40 gradova u Srbiji. Iako je i ovaj protest bio uperen protiv režima Slobodana Miloševića, njegova ostavka ovog puta zvanično nije tražena.

Posle više od tri meseca svakodnevnih protesta u jesen 1996. i zimu 1997, uz posredovanje OEBS-a pojavio se „leks specijalis", zakon koji je priznao pobedu opozicije. Bila je to prva opoziciona pobeda i prvi poraz socijalista od uvođenja višestranačja.

Organizacioni odbori studentskih protesta

Ono što je posebno uočljivo kod studentskih protesta 1992. i 1996/97. jeste odlična organizacija.

Oba protesta imala su upravne odbore – Odbor za organizaciju protesta, odnosno Inicijativni i Glavni odbor – kao i relativno složenu organizacionu strukturu službi protesta: informisanje, obezbeđenje, logistika, medicinska pomoć.

Glavni odbor studentskih protesta sastojao se od po jednog predstavnika svakog fakulteta čiji su studenti učestvovali u protestu. Kasnije su ga činila po dva predstavnika fakulteta, ali je samo jedan imao pravo glasa. Na sednicama Glavnog odbora se odlučivalo prostom većinom, a sam rad je određivao Pravilnik o radu glavnog odbora Studentskog protesta.

Pored Glavnog odbora i Inicijativnog odbora, kao i protestnih odbora na fakultetima, Studentski protest imao je i nekoliko službi, u kojima su, u zavisnosti od zadataka, radili studenti različitih obrazovnih profila. Tako je u Službi za propagandu – zaduženoj za izradu plakata, letaka i drugog propagandnog materijala – radila grupa studenata sa Filozofskog fakulteta, odnosno Fakulteta primenjenih umetnosti i dizajna, kao i grupa studenata Više škole likovnih i primenjenih umetnosti.

Studentski protest 1996/97 bio je prvi protest u Srbiji koji je koristio internet kao medij i prostor delovanja. Od samog početka korišćen je za informisanje, prevashodno međunarodne javnosti, bez cenzure Miloševićevog režima. Tekstovi su uglavnom bili na engleskom jeziku, a prevodili su ih studenti Filološkog fakulteta.

U javnosti su studentski protesti prikazivani kao spontani događaji iako je bilo očigledno da iza njih stoji ozbiljna organizacija i podela zadataka, pa se može pretpostaviti da je to naglašavanje spontanosti bilo u izvesnoj meri i strateška odluka samih upravnih odbora protesta.

Organizatori su ovakvim pristupom verovatno želeli da izbegnu promociju pojedinaca, ali su ipak neki od njih uspeli da se izdvoje poput Milana Ristića, Vlatka Sekulovića, Dragana Đilasa i drugih tokom protesta 1992, odnosno Čedomira Antića i Čede Jovanovića tokom protesta 1996/7. Izdvojivši se kao “ključni akteri” ovih protesta, ostvarili su manje ili više uspešne političke karijere i zavidan profit.

Kraj studentskih protesta devedesetih

Studentski protesti 1998. bili su i po obimu i po trajanju manjih razmera od svih drugih studentskih protesta devedesetih mada je njihov povod bila situacija na univerzitetu koja je bila najteža do tada. U protest se krenulo nakon masovnog otpuštanja profesora koji su odbili da potpišu nove radne ugovore i tako potvrde svoju lojalnost režimskim upravama. Bio je to najteži period kako u pogledu autonomije univerziteta, tako i za studentsko organizovanje.

Protestni skupovi su organizovani zbog zabrane pojedinim profesorima da uđu u zgrade univerziteta, koje su u tom trenutku čuvali neidentifikovani pripadnici privatnih agencija za obezbeđenje. Suštinski, ovo je bio protest nastavnog kadra tokom koga se studenti više pojavljuju kao podrška, što bi mogao biti jedan od razloga zašto su ovi protesti bili manje masovni od prethodnih.

Protestu organizovanom povodom represivnog Zakona o univerzitetu prethodio je i niz protestnih akcija pod nazivom “Studenstki protest za Kosovo i Metohiju Beograd 1998”, pa se može reći da je i ovaj protest u neku ruku bio usmeren protiv režima, mada je njegova kritika bila prevashodno uperena protiv stvaranja samostalnih albanskih institucija na Kosovu.

Ovo je na kraju, umesto veće masovnosti, dovelo do podela u okviru studentskog pokreta – dok se jedan deo beogradskih studenata bavio problemima na Beogradskom univerzitetu, drugi se bavio problemima na Kosovu.

„Mali korak za tebe, velik korak za Srbiju!“

Iz današnje perspektive, studentski protesti devedestih deluju kao specifičan fenomen generacije i jedna od retkih konstruktivnih pojava turbulentne i destruktivne poslednje decenije prošlog veka u Srbiji.

Iako su polazili sa univerziteta i uglavnom koristili njegove resurse, nisu se ograničavali samo na tamošnje probleme, već su formulisali i opšte društvene zahteve. Kao i u slučaju protesta opozicionih stranaka i kod protesta studenata ključan je antirežimski stav.

U celini gledano, studentski pokret devedesetih zalagao se za demokratiju i kao takav ojačao tzv. civilno društvo u Srbiji stvarajući aktivističku praksu sa pojačanim protestnim potencijalom. Studentski protest težio je zaštiti ustavnih, građanskih i akademskih prava, izdigao se iznad vlasti i opozicije i čitavom procesu demokratizacije srpskog društva dao posebnu dimenziju, snagu i energiju.