Trgovina ljudima i moderno ropstvo - zločini koji menjaju (samo) formu

Period u kojem su ljudi bili “stvari koje govore” i predmet lokalne i međunarodne kupoprodaje simbolički je okončan 1873. zatvaranjem poslednje tržnice robova u Zanzibaru.

Iako rob nigde na svetu više ne može da se kupi legalno, različite forme trgovine ljudima ne samo da opstaju, već se neprestano javljaju nove. Ljudski očaj koji je jedna od konstanti ove grane organizovanog kriminala surovo se konvertuje u “čvrstu valutu” koja je ujedno jak motiv trgovcima ljudima da svoju neljudsku aktivnost upražnjavaju uprkos naporima organa reda i gonjenja i teškim kaznama za one koji budu oglašeni krivima.

Moderno ropstvo - prinudni rad i prinudni brak

Jedna od najizraženijih i najrašireijih formi modernog ropstva jeste prinudni rad. Prema procenama Međunarodne organizacije rada, u svetu postoji oko 25 miliona ljudi koji rade pod ropskim uslovima, bez osnovnih ljudskih, građankih, zdravstvenih ili radničkih prava.

Druga glavna forma modernog ropstva - prinudni brak je takođe daleko od iskorenjivanja - preko 12 miliona devojčica, devojaka i žena su žrtve prinudne udaje (gde takva udaja često podrazumeva u isto vreme i prinudni rad unutar braka).

Prinudna ženidba takođe postoji, ali je brojno manje izražena od udaje (16% naspram 84%).

Grane privrede gde je prinudni rad najzastupljeniji su mahom u privatnom sektoru: održavanje domaćinstava, građevina i poljoprivreda. Daleko iza (pomalo iznenađujuće) je prostitucija, a 4 miliona ljudi je u današnje vreme radno eksploatisano od strane različitih struktura vlasti. Dakle, svaka 200. osoba na našoj planeti je savremeni rob.

Eksploatacija dece

Moderno ropstvo podrazumeva lišavanje i nepostojanje osnovnih ljudskih prava, uključujući i pravo na slobodu izbora, kretanja, odlučivanja o sopstvenom telu, pa i prava na život. Međutim, tu priči ni izbliza nije kraj. U ove teške statistike, naime, ne ulazi posebna kategorija surove eksploatacije - dečji rad.

Neverovatna 152 miliona dece uzrasta od 5 do 17 godina je radno angažovano bez bilo kakve zaštite iz korpusa dečjih prava, radeći besplatno ili uz bednu naknadu u vidu osnovne ishrane, nužnog smeštaja ili za nešto novca.

Iako su nam prve asocijacije u vezi sa dečjim radom vezane za razne rupe od radionica - “sweatshopova” u kojima mali prsti besomučno šiju majice, dresove ili patike za “srećniju” decu zapada, on je ipak dominantan u sektoru poljoprivrede (71%). Na drugom mestu je sektor usluga, a tek na trećem manufaktura i industrija (11%).

Oko 64 miliona devojčica i 88 milona dečaka “brine se” da nam kao potrošačkom društvu blagostanja ne fali ničega i da mnogo toga možemo da kupimo po povoljnoj ceni i u svako doba godine.

Trećina te dece nikada neće pohađati nikakvu školu, skoro polovina radi na radnim mestima opasnim i za odrasle, a najstarija među njima ima više radnih sati nedeljno nego što je to zakonom dozvoljeno odraslim ljudima na zapadu (43 i više).

Srbija u svetskim tokovima

Članom 388. Krivičnog zakonika Republike Srbije definisano je krivično delo trgovine ljudima: “Ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina”.

Krivični zakonik je prepoznao još dva posebna krivična dela: trgovinu maloletnim licima radi usvojenja i zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu.

Čak i laicima, jasno je da je ovako široko definisanje bilo potrebno da bi se obuhvatile sve kriminalne aktivnosti gde je predmet ilegalne trgovine čovek - njegovo telo, fizički i psihički integritet i njegova sposobnost da radom ili na drugi način stvara dodatnu materijalnu vrednost tj. finansijsku korist eksploatatorima.

Ropstvo je u Srbiji ukinuto još Sretenjskim ustavom iz 1835:

Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne prodati

To je, 30 godina pre Sjedinjenih Američkih Država, 113 godina pre Ujedinjenih nacija i 146 godina pre Mauritanije, koja je bila poslednja država sveta koja ga je formalno zabranila, mada istoričari tvrde da je ta odredba već tada bila više formalna jer srpsko društvo tog doba odavno nije poznavalo robovlasničke odnose, ali je sa njima dolazilo u dodir preko geografski bliskih kultura i ekonomija.

Skoro dva veka posle, gde se Srbija danas nalazi po pitanju ne samo modernog ropstva, već trgovine ljudima uopšte? Na žalost, ima je u gotovo svakom segmentu, bilo kao zemlja nastanka, tranzita, odredišta ili hibridna.

Srednji vek u srednjem Banatu… i šire

Slučaj koji je nedavno digao na noge inače veoma učmalu i inertnu javnost jeste sudbina vijetnamskih radnika u kineskoj fabrici guma u izgradnji baziranoj na obodima Zrenjanina.

Nakon što je prethodni incident sa dranjem žive mačke za potrebe ishrane nagovestio da se u tom tajnovitom i skrivenom kompleksu dešavaju stvari nepojmljive našoj civilizaciji, pukla je afera postojanja robovskog rada usred banatske ravnice. U slučaju održavanja “povoljne investicione klime”, afera je prvo negirana, pa potom zataškana. Pitanja koja je, međutim, otvorila - ostaju. Jedno od njih je i pitanje: koliko modernih robova doprinosi srpskom BDP-u?

Prema poslednjim zvaničnim podacima iz istraživanja “Galupa” iz 2016, u Srbiji je te godine registrovano preko 28.000 modernih robova. Od tada su se stvari sigurno promenile i to nagore, imajuči u vidu pojavu hronične nestašice nekvalifikovane radne snage, pre svega u građevinskoj industriji.

Tokom poslednjih godinu i po dana, u Srbiji su se nizali protesti nezadovoljnih radnika – iz Indije u Kraljevu, Kine u Boru, Vijetnama u Zrenjaninu, Turske u “Beogradu na vodi”, a Indijci ostavljeni bez zarada štrajkovali su nekoliko puta.

Prema rečima predsednika Samostalnog građevinskog sindikata, Saše Torlakovića, “Mi jednostavno nemamo više radnika, niti bi naši pristali da rade za te pare za koje rade strani, jer Indijci dolaze za plate od 300 dolara, a kod kuće rade za 50 dolara. Došlo je do dampingovanja cena, a na sve to i poslodavci su alavi jer se najslađe zarađuje na radničkim platama“.

On upozorava na to da je ogromno crno tržište radne snage u Srbiji: “Još nisam čuo da je uhapšen neko ko dovodi radnike na crno da rade. To ide tako što dovedete 500 radnika, za 30 izvadite dozvole za rad i boravak, dobijete dozvole za njih, a 470 provučete na crno. To je suštinski problem i najviše se dešava u građevinarstvu“.

Dečji (prinudni, ugovoreni) brakovi

A šta je sa drugom “polovinom” modernog ropstva - prinudnim brakovima? Dok se publika u Srbiji gledajući novu seriju “Nečista krv” zgražava nad nekadašnjim običajima poput prodaje neveste i snohačenja, na manje od 10 km od spomenika knezu Mihailu u Beogradu praksa ugovorenih i prinudnih brakova - cveta.

Prema anketi UNICEF-a sprovedenoj među ženama starosti od 20 do 49 godina, u prvi brak je pre 18. godine života stupilo skoro 6,8 odsto žena iz opšte populacije dok se 57 odsto žena iz romskih zajednica udaje pre navršene 18. godine života.

Srbija, dakle, romskoj zajednici toleriše kršenje zakona kojim se su dečji brakovi zabranjeni. Vođena verovatno linijom manjeg otpora, država je zbog iste zajednice čak izmenla i krivični zakonik, spuštajući granicu za dobrovoljno stupanje u seksualne odnose na (sramnih) 14 godina.

Šverc migranata

Globalna migrantska kriza koja traje godinama ne samo da nije zaobišla Srbiju, nego ju je stavila u središte tzv. balkanske rute krijumčarenja (šverca) ljudi.

Nesrećnici, siromasi i ljudi sumnjive lične istorije i motiva hrle preko Balkana kako bi se domogli zapadnih zemalja Evropske Unije. To su oberučke prihvatili ne samo eksponenti međunarodnog organizovanog kriminala već i “lokalni preduzetnici” koji kojekakvim kombijima, tajnim bunkerima i kozjim stazama pokušavaju da ove ljude prebace do neke sledeće granice, gde će “brigu” o njima preuzeti lokalne kriminalne grupe i njihove ispostave.

Zanimljivo je da je relativno uspešnom krijumčarenju ljudi naročito pogodovalo “poslovno iskustvo” stečeno švercom ilegalnih supstanci i robe, poput cigareta, opojnih droga, umetnina i ljudskih organa. Ilegalni prenos ljudi je, međutim, od sporednog postao glavni biznis. Procenjuje se da organizovani kriminal zarađuje najmanje 700 evra po svakom migrantu i to samo na prelasku iz jedne u drugu državu, a od Bliskog istoka do, recimo, Nemačke kao destinacije, državnih granica koje treba preći ima podosta…

Strategija mnogih država koje služe kao međustanica - ne samo naše - podrazumeva i intenzivnu medijsku tišinu po principu “muko moja pređi na drugoga”.

Tako vesti o migrantima nađu put do državnih medija mahom tek kada se desi neki incident sa smrtnim ishodom ili kada ‘zemlje odredišta’ licemerno kritikuju surova postupanja tranzitnih (Mađarske ili Hrvatske, na primer). I tek tada se na momente uviđa da se sa tim ljudima postupa gore nego sa kabastom robom - ograde sa visokim naponom, surove pushback taktike paravojnih jedinica ili organizovanje lova na migrante kao na divlje životinje samo su deo “repertoara” koji ih očekuje tokom njihove golgote.

Utisak je da se Srbija u celoj stvari odlučila za low-profile taktiku “netalasanja”, od koje posebno lepu korist imaju upravo krijumčari.

Fotografije: Mitchel Lensink; Jesse Orico; Lux Graves