Južnjačke priče autorke iz Pečenjevca bude nostalgiju kao pesme Tome Zdravkovića

Ako ste u filmu “Toma” o čuvenom narodnom muzičaru i kafanskom boemu Tomi Zdravkoviću doživeli južnjački merak i skominu, onda će vam na priče Hermine Zlatanović iz Pečenjevca sigurno zasuziti oči od identične isprepletanosti životne radosti i patnje. Hermina, istinski voli da piše, a duša joj je kao tema posebno inspirativna... ona namučena, ljudska.

Ona piše na dijalektu kojim govore ljudi u južnomoravskim selima, negde između Niša i Leskovca. U njima ćete prepoznati tradicionalni način života i odnose u Srbiji u vremenima koja su, čini se, za nama. Mnogima bude nostalgiju, sećanja na detinjstvo i neka bezbrižnija vremena.

Snijem kuću.

Sv'ku noć, isti s'n:

Leto, najtro se razbudim i skinem se niz basamaci, pa iskočim na malečku lesu, nakud polje i gledam ima li mi gu majka tam'. Sve urosim bose noge, na nji' s'mte papučiki crveni, onija što mi gi kupili kude obućara, mirišev na lepak i na kožu. D'n d'n's, doklen je obuća nova sve gu krišom prinosim da gu pomirišem, sklopim oči da mi zamiriše na onija leta, na zoru, na crvene papučke i žito što se pruža nakud našu njivu, onuj, što gu vikamo "dole", i u koju majka i baba kopav, sve grudve naopoko sas matiku razbijajći. Obe sas šamije prevrzane, ne pod gušu, no natrag na glavu, preko onoj pero što se u d'ni k'd nesu u njivu el uz oganj kočoperi. S'g gim glave potulene, stanev da se napijev vodu iz testiju, el da onoj pero na šamiju pretegnev, da gim ne pada preko oči. A ja klečim sas laktovi na kolena i ruke pod bradu i čekam. Rosa se osuši, i noge mi utrniv, i veće počnev onija klasja na žito od jaru da se magliv, i tek t'd se ispraviv, uznev onuj testiju, turiv matike preko ramo i podjev nakud kuću. Ete, taj s'n snijem...

Njene priče razumećete i ako niste sa jugoistoka Srbije, tj. sa prostora na kome se govori timočko-prizrenskim dijalektom, makar kroz kontekst, jer su univerzalne. Govore o ljubavi, patnji, međuljudskim odnosima, životnim radostima i nedaćama. Mnoge su prožete narodnim mudrostima.

U pola noć ne doodiv nit' dobri vesti, nit' dobri ljudi.

Onoj što ne mož' sačeka bel' d'n i videlo golemu muku ima, i ako ti u kuću ulegne k'd mu neje vreme, ti si mu z'danj ostanuja da sas tebe toj što ga pretiska i boli podeli. Vrata k'd ti se u nedoba zatresev, zatrese ti se duša. Posle... Posle s'mte igraš ko lis' na vetar i čekaš na koju će te stranu zanese i baci.

Kako autorka prethodnih redova kaže, specifičnost dijalekta je “u nigde viđenom odušku muci kroz poslovice, duhovite i čak crno-humorne izraze”:

"Na stupku ti mož' stupnev, al' na sreću nikad."
(sudbina)

"U falene jagode malečko korpiče ponesi."
(zajedljiva opaska o preterivanju i škrtosti)

"Utepaja se k'o mače od tavan."
(kad neko mnogo lupeta)

"Otide tele, dođe vole."
(video svet, ništa naučio nije).

“U mom kraju govori se čistim dijalektom, rasla sam između kapidžika, sokaka i baba koje su mi pričale priče. Sa ponosom mogu kazati da sam sve bajke koje je Vuk Karadžić preveo znala napamet mnogo pre polaska u školu. Ali, pričale su mi i druge priče, one životne, o ljudima koje sam znala ili nikada nisam videla, i upijala. Nije bilo teško. U sredini u kojoj sam živela bilo je mnogo priča, moja radoznalost i prijemčivost za sve što se oko mene događa napravile su me ovakvom kakva sam i dan danas - slabo pričljivom ženom koja emociju ume da izrazi samo na papiru,” kaže Hermina.

Za sebe kaže da je “samo Mima” majka i supruga sa običnim obavezama, dok je po obrazovanju medicinska sestra, iako je mislila da će pisanje biti njena profesija. Pre četiri godine svoj dnevnik zamenila je Facebookom, a od pre godinu i po svakodnevno na svom profilu piše po jednu crticu iz života - njenog ili tuđeg.

“Tako da su sve priče, uglavnom nažalost, a ponekad i na sreću, stvarne, samo filtrirane kroz lični doživljaj i emociju, i naravno - izmenjene onako kako smatram da bi bilo pitko i jasno čitaocima. Suština je ostala,” kaže Hermina.

Čiča mi beše golem mangup i šaldžija, matrapaz, noseše šešir sas filc, bele košulje i tesne čakšire, t'nki brkovi i sat na ruku. U onoj vreme ljudi nesu imali satevi ni u kuću, malo kuj i onaj na lanac, al ete, čiča ideše po vašari, i sve što videše, kupi. Nema ga, nema po mesec d'na, tike naiđe, el' na konja, el' u čeze, vodi po njega Cigani, pijan, vesel, i sve gi tera da mu sviriv "njegove" pesme. Onija ljudi mokri od znoj, i sve vikav: "brate Mile, dosta li je više, izedem te, trošku 'leb od odjutros nesmo u usta turili..."

"ne! dok mi ne odsvirate" izgubljeno jagnje ", nema dom da si idete!" majkeee, postaljaj astal za braću moju, eve ti ga sin, izguben i nesrećan, vrnuja se dom!

O tome koliko su njenim čitaocima prijemčive priče na dijalektu, govori broj reakcija na društvenim mrežama. Svaka ima najmanje nekoliko stotina lajkova, a komentari govore da se ljudi poistovećuju sa njenim junacima i životnim okolnostima u kojima se oni nalaze.

“Oduševljavaš, naš govor južni i naša prelepa i tužna prošlost. Bravo”

“Mislim da je moja generacija sve to doživela”

“K’d će taj knjiga?!”

Neke emocije samo na dijalektu zvuče kako valja

Od malečko se zalepešem za ljudi i sve si po nji idešem, poznavam li gi, ne li gi poznavam, s'mte ako mi jed'n ubav reč rekneše el me po obraz pomilovaše. Bila sam ko žedna, ispucana zemnja k'd oseti jednu kapku kišu, pa se sve nada za jošte, da će padne, da će gu zaceli, da se neće od onej pukotine na delovi racepi... da će ujedno ostane. Nesam umejala da različim volenje od žalenje, i sve si mislešem da mi svi ljudi dobro misliv, da kazujev k'ko osićav, i da rabotiv k'ko kazujev... Sve doklen ne dođo u  godine k'd se sama ne nauči da neje za jedenje sve što ti iz ruku pružav. I da se od golemi komati mož' udaviš.

Ako ste među Hermininim prijateljima na Facebooku mogli ste da pročitate i priče napisane na književnom jeziku, kroz koje se povremeno provlače dijalozi na dijalektu. Međutim, prizrensko-timočki dijalekt, objašnjava autorka, ima melodiju i zvučnost.

"Neke emocije samo na njemu zvuče onako kako valja, i neprevodive su na književni jezik - imaju setu, bol i ljubav specifične za jug. Na primer, često me pitaju za značenje reči "dorim" i "skomina" . "Dorim" je opšta zamenica, i znači "jer, zbog, tako da, uglavnom", često se koristi u narečju leskovačkog kraja i sela gde sam rođena, Brejanovcu," kaže Hermina.

"Skomina" je, objašnjava, skoro pa neprevodiva jednom rečju.

"Znači unutrašnji nemir stomaka, ne kao mučninu, no treptaj slutnje, muke, loš predosećaj, težak i mučan fizički odgovor tela na ono što se dešava u duši i što ne možemo da promenimo."

Golemo i veliko nije isto...

Suđeno mi bilo da se rodim. Nikoj mi se ne zaraduva, ni tatko, ni baba, ni sestre. Pričaše mi da se majka doklen me nosila, stezala, da je rabotila teško, secala i trupila drva, vadila kove sas vodu iz bunar ega me pobaci, al' džabe. K'd vu pa reknuli da sam žensko, tolko je vila da je momentalno bez mleko ostanula. Trećo žensko u kuću ič neje na dobro slutilo.

Specifičnost dijelekta je u bogatstvu emocija običnih ljudi ili, kako ova autorka voli da kaže, marginalaca.

"...jer su nečujni, nevidljivi, sa svim bogatstvom tradicije, poštovanja jedni drugih, privrženosti porodici, tradiciji i izistinskim vrednostima kojih smo počeli da se stidimo, jer se ne uklapaju u sliku zapada, nama nepoznatu, i tim više privlačnu, jer blješti, šljašti i... bezvredna je. Samo jeftina oplata", smatra Hermina.

Na pitanje zašto često opisuje položaj žena u društvu i o njihovu patnju, Hermina odgovara: "I sama sam žena i imam dar ili prokletstvo osećaja mnogo dubljeg no što bih volela, i mogu da osetim i radost i tugu i muku i patnju iz pogleda ili jedne reči... Jedino što umem je da i drugima to približim, da se zna da ništa nije kako se čini, i da marginalci, oni ljudi koje i ne primetimo, imaju golemu dušu. Golemo i veliko nije isto…"

U njenim pričama žene nose život na plećima, kaže, one su te koje su jake, krhke, a nesalomive.

"Ali, prava žena i njihov položaj u društvu koje je još uvek manje više patrijarhalno diskutabilna su, i mnoge žene i dan danas trpe podređenost, i hajde da tako kažem, uniženost, osećaj manje vrednosti u odnosu na muškarce, počev od oca, braće, zatim supruga, svekra i vrlo često svekrve, koja je i sama prošla isto i iskaljuje svoju muku na snahi. Kažu da se upravo zbog toga raduju kad se rodi muško dete... Znaju da neće trpeti sve što su one morale," iskrena je Hermina.

Ističe da je u stvaralaštvu pokreće i to što "nema potvrdo od čoveka" i jedna stalno ponavljana misao njene svekrve:

"Čovek je ko staklo. Gledaš ga, prodzre mu se duša, pukne srce, gledaš ga, činitiske s'g će se sasipe, će ti se na oči rasprostre na crnu zemnju, izm'kneš se da te ne iseče, duša pukne, a on ostane, a ti se dorim čudiš k'ko živ ostanu... Skomina ti da ga gledaš, onakoj živog, a iskršenog, živ ostanuja, takoj mu zapisano, t'k'v mu k'smet... S'mte si on znaje k'ko mu je... "

Da se čuje jug

Leksička i etno građa dijalekta moraju biti sačuvane, naglašava Hermina, jer čuvaju duh podneblja.

"Pišem pro bono, zbog same sebe najpre, a onda sam imala sreće da moje pisanje zapazi osnivač i administrator poznate leskovačke grupe "Stare leskovačke izreke i izrazi", koja postoji od 2014. godine i broji preko 80.000 članova, uglavnom južnjaka, ovde i u svetu, ali je otvorena za sve one koji prepoznaju i cene nemerljivu vrednost govora kao kulturnog i intelektualnog nasleđa."

Ako ipak imate muku da pročitate neku od priča, čak iako ste sa juga Srbije, možda će vam biti lakše ako ih slušate, naročito kada ih izgovara nekadašnja spikerka Radio Beograda 2 i voditeljka emisije "Od zlata jabuka" Dušica Popović Ševarlić.

Nekoliko Hermininih priča nalazi se na njenom YouTube kanalu.

Čuvajmo dijalekt i narečje

Osvrćući se na nedavni slučaj diskriminacije ljudi južnjačkog dijalekta od strane Filološke gimnazije u Beogradu, kada su na instagramu pitali "Imaš li muke sa padežima kao ljudi sa juga Srbije?", Hermina kaže:

"Jedini način da se promoviše najveće nacionalno nasleđe je da se ljudi ne stide svog dijalekta i narečja, i da ga promovišu upravo kroz kulturu, onako kako i sama pokušavam. Nešto se može iskazati jedino takvim govorom…"

Za ovakav stav prema dijalektu kojim govori i piše krivi medije i popularnu kulturu koja je južnjake dugo ismevala i diskriminisala.

"Diskriminacija (nije preterana reč!) ljudi sa juga, izvrgavanje ruglu jezika kojim govore došla je, čini mi se, od medija, koji su spuštajući standarde "smešno" (jer duhovito sigurno ne može biti) uzeli nas, južnjake, za klovnove, potirući dušu jednog naroda i karikirajući ono najgore i najniže. Jeftina zabava za isto takve ljude, koji ne prepoznaju ni dušu ni tugu u pogledu, i izgovaraju napisan im tekst bez da razumeju," objašnjava Hermina i priču o ovome zaključuje sledećim:

Vikav - ljudi od sorte ima, te ljudi su ovakvi i onakvi. Činimiske, ima s'mte dve sorte ljudi: jedni, koji nikad za ništa nesu bili željni, pa sve koje gim dadneš uznev, jali gi trebalo, jali da ga baciv, al s'm da u njine ruke otidne, s'm da drugi ne iskoristi. I onija, drugi, što od malečko jošte za komače, od koje bilo, željni, te se za najmalečko sunev i toj gim dosta budne... Tike da želju prevariv, da nesu ametom gladni... Ne za lebac, no za onoj što dušu rani - reč blag, kapku kišu na ispucanu zemnju…

Hermina dosad ništa nije objavila, ali bismo uskoro mogli da očekujemo njenu prvu knjigu “etno priča” kako su je, kaže, već nazvali ona i njeni prijatelji iz Udruženja pisaca USUD Poezija 016 koji je i ohrabruju da i zvanično uđe u svet književnika.

Do tada, čitajte njene priče na Facebooku.

Fotografije: Hermina Zlatanović i autorka teksta