Ukrajinske ratne magle

Više od godinu dana je prošlo od početka tzv. Specijalne vojne operacije Ruske Federacije protiv Ukrajine. Sukob koji već veoma dugo uspeva da održava permanentan fokus svetske javnosti na sebe doživeo je više većih i bezbroj manjih evolucija i može se uočiti da su jedine izvesnosti ovog rata nesigurnost u vezi sa efektima i primenom inovativnh koncepata ratovanja, kao i pribegavanje obrascima ratovanja starih više decenija.

Guske rata u magli

Izraz magla rata (nem. Nebel des Krieges) u Ukrajini ima svoje puno ovaploćenje. Ovaj pojam kojim se definiše nedostatak svesti o situaciji u kojoj se nalaze učesnici konflikta podrazumeva manji ili veći stepen nemogućnosti da se pravilno procene kapaciteti, mogućnosti, pa čak i pravi ciljevi ratovanja - kako sopstveni, tako i neprijateljski.

Ratne magle nastaju i ciljno i spontano - jedan od osnovnih sastojaka rata je i rat (dez)informacijama, danas popularno poznat kao “hibridni rat”. No, ma koliko uspešno se neka od strana naizgled snalazila u njemu, gutanje previše sopstvene magle može da poremeti i umove njenih tvoraca.

Tako u trenutnoj fazi konflikta teško da ijedna umešana strana može da tačno sagleda trajanje i tok rata, njegove prave ciljeve i njihov odnos prema nominalnim/proklamovanim, kao i stanje na terenu kada on bude okončan. A to su strateški ciljevi do kojih se dolazi ispunjavanjem niza manjih, operativno-taktičkih koji su takođe obavijeni maglom.

Kada je konflikt otpočeo, 24. februara 2022, čak i najbolji poznavaoci materije - ratni i vojni analitičari - predviđali su da će invazija na Ukrajinu podrazumevati primenu nekih od najsavremenijih metoda ratovanja. Iako su neka početna postupanja Oružanih snaga RF zaista bile neuobičajene za tradicionalnu rusku (sovjetsku) doktrinu, vrlo brzo su se na frontovima počeli javljati obrasci ratovanja još iz doba Drugog svetskog rata.

Umesto da kao prvi veliki oružani sukob na tlu Evrope posle 80 godina postane nesrećni poligon militarističke inovacije, prevagu u ovom ratu su vremenom počeli da odnose šabloni stari više decenija, nasleđeni i naučeni iz doba Staljingradske ili Kurske bitke.

Ratne doktrine: NATO (američka), ruska

Svaka oružana snaga ima svoju doktrinu - način na koji vodi rat. U Sjedinjenim Državama se u poznoj fazi Hladnog rata iskristalisala doktrina združenog vođenja rata koja i danas važi, predviđajući kombinovani sistem naoružanja za napad i odbranu koji funkcioniše kao jedinstvena sila pod jedinstvenom komandom.

U sadejstvu sa severnoatlantskim saveznicima, SAD proklamuju još jednu doktrinu - doktrinu totalne vazdušne nadmoći koja se oslanja na vazduhoplovne snage i njihovu osposbljenost da brzo i efikasno steknu kontrolu nad neprijateljskim nebom što potom služi kao osnova i podrška pomorskim i kopnenim dejstvima.

Rusija je najpoznatija po evoluiranoj verziji sovjetske doktrine duboke bitke. Ovaj koncept je na vrhuncu Hladnog rata formulisao jedan od najsposobnijih sovjetskih (ruskih) komandanata savremenog doba, Nikolaj Ogarkov.

Heroj Sovjetskog Saveza, maršal Ogarkov je bio načelnik Generalštaba Crvene armije od 1977. do 1984. i direktan je neposredni autor zvaničnog stava Moskve prema kojem je isključena upotreba prvog nuklearnog udara sa sovjetske strane i gotovo potpuna eliminacija nuklearnog rata kao opcije u budućem ratovanju.

Ogarkov je još pre 40 godina uočio da će tehnološki razvoj, a pre svega upotreba kompjutera, promeniti prirodu budućeg ratovanja, naoružanja i komandovanja, došavši do zaključka da će konvencionalno oružje postati isto tako efikasno kao i nuklearno te da neće biti potrebno da se potonje i upotrebi.

Doktrina duboke bitke, začeta još kod Staljingrada i Kurska, sa određenim prilagođavanjima, i danas je na snazi u Ruskoj Federaciji.

Блицкриг, njegova propast i pregrupisavanje u hodu

Prve sedmice SVO obeležio je upravo pokušaj primene strategije dubokih operacija. Cilj ove strategije je da se što dublje i brže prodre u dubinu neprijatelja. Da bi se to postiglo, mora postojati intenzivna koordinacija na svim nivoima bitke, kao i između nivoa komandovanja. U velikoj meri, to je ruska varijanta blickriga.

Oslanjajući se na zvaničnu ratnu doktrinu Moskve, zapadni analitičari su smatrali da će ruski pristup operaciji u Ukrajini biti što brža pobeda i ostvarivanje postavljenih ciljeva za što kraće vreme. U Ukrajini, “duboka bitka” je trebalo da koordiniše vojne operacije u svakom aktivnom području, pri čemu je bitno ne samo koliko se duboko može prodreti u dubinu neprijatelja, već i koliko to sve mogu da prate logistika, komandovanje i kontrola operacija.

Rat je zaista počeo po pravilima “duboke bitke” - ruske snage su prodirale iz tri pravca: sa severa prema Kijevu, sa juga prema Odesi i ka Donbasu na istoku.

Severna grupa brzo je zauzela aerodrom kod Kijeva koji je trebalo da bude centar osvajanja prestonice, ali umesto toga pojavili su se problemi u snabdevanju i već poznata zaglavljena kolona ruske vojske od 64 kilometra, što je ruske zapovednike primoralo da jednu “duboku bitku” pretvore u tri malo pliće, bez integrisanog plana borbe. Bila je to apsolutni fijasko u onome u čemu je trebalo da Rusi budu najbolji.

Pred Rusijom se tada pojavio izbor: da li da ograniči svoju operaciju na jugoistok Ukrajine (Donjecku i Lugansku oblast) ili da krene dalje u savladavanje ukrajinskog otpora.

Duboko, dublje…

Ono što kolektivni Zapad neverovatno frustrira je to što Rusija polako, ali sigurno, ostvaruje svoje vojne zamisli. Doduše, ne brzinom kojom bi određeni ruske ‘patriote’ to htele. Jer, taman kada je “duboka bitka” doživela neuspeh na prilazima Kijevu, pokazalo se da ona ima još niz svojih “dubljih dubina”.

Savremena ruska vojna teorija poznaje šest, odnosno sedam generacija ratova. U ratovima prve generacije korišćene su oštrice, a poraz neprijatelja na velikoj udaljenosti izveden je uz pomoć luka ili samostrela. Ratovi druge generacije koristili su glatku cev. Ratovanjem treće generacije dominiralo je oružje s puškom; u ratovima četvrte generacije glavnu ulogu su igrali artiljerija, tenkovi i avioni, u ratovima pete generacije nuklearno oružje.

U ratovima šeste generacije odlučujuću ulogu ima dalekometno precizno oružje. Ratovi sedme genaracije su hibridni i sajber ratovi koji se vode unutar virtuelnih prostora i/ili protiv digitalnih sistema koji opslužuju kritičnu infrastrukturu.

Pošto Ukrajina nema atomsko oružje, nemoguće je vođenje rata pete generacije i to je jasno. Međutim. postavilo se pitanje zašto je Rusija toliko inertna po pitanju korišćenja oružja šeste generacije.

Za prvih šest meseci sukoba, Rusija je samo tri puta upotrebila hipersonične rakete Kinžal, a u toku je uvođenje u redovnu upotrebu hipersoničnih raketa Cirkon.

Kako je mahom izostala i sajber-ofanziva ruskih hakera, ukazuje da se na frontu vodi rat četvrte generacije, tehnološki dosta unapređeniji u odnosu na Drugi svetski, ali suštinski - apsolutno isti njemu. A tajna je u sitnim slovima…

Iscrpljivanje do biološkog nestanka

Jedan deo doktrine “duboke bitke” posvećen je nečemu što se naziva strategija slamanja. Njen autor je vojni teoretičar i general Carske i kasnije Crvene armije, Aleksandar Svečin. Prema Svečinu, cilj strategije je nametanje svoje volje neprijatelju, uz nanošenje teških udaraca koje teško može da predvidi. On se takođe drži u konstantnoj napetosti i neizvesnosti odakle će doći sledeći udar (Belorusija?), ali i da bude dezorijentisan u vezi sa stvarnim ciljevima rata.

Ne ulazeći u bilo kakve vrednosne ocene, zvanično proklamovani cilj Rusije u Ukrajini je njena “denacifikacija i demilitarizacija”. No, ako uzmemo u obzir sva kretanja i iskustva, kao i sve ono što je godinu i nešto dana unazad izrečeno u Kremlju, kristališe se ideja zapadnih analitičara da je pravi cilj Rusije - demilitarizacija NATO pakta. Ne obazirući se na sopstvene gubitke i ljudske i materijalne žrtve, predsednik Putin je već izjavio: “Krckamo ih kao orahe”.

A oraha u evropskom krilu NATO više nema.