Uspon antiratne pesme: Mir, brate mir

Otkad je prvi put zazveckalo, zakuckalo i zazvečalo oružje, bilo je i onih koji u ratove nisu hteli. Zbog toga što im se nije ginulo, što im se nije ubijalo, ili iz oba razloga, građani su ustajali protiv agresije – nekad tiše, drugi put glasnije. Bilo da se protestovalo u malim ili velikim grupama, u vreme ratova su nastajale snažne pesme, moćne priče, poezija pred kojom niko nije stajao mirno.

Sigurno je da u pamet odmah dođu stihovi:

„Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim“.

Napisao ih je Dušan Vasiljev, a pesma Čovek peva posle rata je prvi put objavljena 1920. godine u književnom časopisu Misao. Tako je Vasiljev postao centar posleratne književne struje, zahvaljujući čemu je onim mladima ljudima koji su se vratili s ratišta uspeo da podari glas kojim se jasnije prepričavaju strašna iskustva.

Prva pesma

Osim poezije, protiv rata se ratovalo i muzikom.

Prva antiratna pesma koja je ostvarila veći komercijalni uspeh bila je I Didn't Raise My Boy to be a Soldier.

Napisana je i komponovana u Sjedinjenim Američkim Državama krajem 1914. godine, kao odgovor na stradanja u Prvom svetskom ratu. Već 1915. je postala hit, te je prodato oko 650 hiljada ploča.

Pesma je ojačala mirovni pokret koji je u zemlji već postojao, te je zahvaljujući stihovima i sastavu The Peerless Quartet vapaj za mirom postao stvarnost, legitimni politički pokret koji je nadalje samo krupnjao.

To što u strofama dominira glas majke čiji je sin upravo otišao u rat je retko koga ostavilo ravnodušnim, najpre zbog toga što je ista sudbina visila nad glavom svih građana sveta koji su drhtali pred razjapljenim čeljustima boga ratnog ludila. Ovo osećanje je poznato i danas, jer teško da bilo koje zdravo biće u ratnim razaranjima vidi razlog za sreću.

Američke antiratne pesme

Muzika je uvek pratila ratove u Sjedinjenim Američkim Državama, a na prvi pomen antiratnih pesama najčešće se pomisli na šezdesete godine prošlog veka i one koji su bili protiv agresije u Vijetnamu. Neki su svoje strahove tokom mračnih časova istorije pretakali u stihove, prozu, popularnu muziku. Pomoglo je i to što je uoči ovog rata muzička scena bila daleko drugačija od one uoči Drugog svetskog rata, između ostalog i zbog toga što dobar deo komponovanih numera nije veličao ratnike.

Što je više vojnika regrutovano, to je antiratni pokret jačao. Bilo je to vreme slobode koja je još uvek bila nova – takozvana „kontrakultura“ je napravila prostor za eksperimentisanje i drugačije stavove o tome šta je dobro i zdravo društvo. Tako je i muzika postala sredstvo za prenošenje poruka – čitav je rat u Vijetnamu dobio soundtrack, koji u početku nije imao veliku publiku, ali je do kraja ušao u mnoge uši.

Vrata je prvi otvorio Bob Dylan u prvoj polovini šezdesetih godina, a s pesmama Blowin’ in the Wind i Masters of War iz 1962. godine. Ipak, nijedna od tih prvih antiratnih pesama nije o ratu u Vijetnamu (više posledica Hladnog rata), ali je Dylan već u to vreme počeo da preispituje značenje pojma „patriotizam“.

Najbolje antiratne pesme

Dok nam krupni oblak ratnohuškačkog bezumlja visi nad glavama, dobro je da se podsetimo da su se i mnogi pre nas tako osećali. Kad su bili najnemoćniji, pisali su najbolje pesme, a evo nekoliko najsnažnijih:

Dionne Warwick - “I Say A Little Prayer”

Iako je danas poznata kao numera iz popularnih filmova, te ljubavna pesmica, I Say A Little Prayer je 1967. godine objavljena kao antiratna pesma. Junakinja pesme je zabrinuta za sudbinu svog ljubavnika koji je usred Vijetnamskog rata, te je naka vrsta podsećanja da i oni koji ostaju iza, kod kuće, žive u ratu, brinu zbog pucnjave i žele da se sve što pre završi.

Plastic Ono Band - “Give Peace A Chance”

Teško da postoji neko ko nije čuo pesmu Give Peace a Chance. Napisao ju je John Lennon i prvi put je, zajedno s prijateljima i Yoko Ono, izveo 1969. godine u hotelskoj sobi u Montrealu. Pisana je dok je bračni par Lennon-Ono protestovao iz kreveta, a Lennon je na pitanje jednog novinara o tome šta planiraju da postignu ležanjem, spontano odgovorio „Just give peace a chance“.

The Rolling Stones - “Gimme Shelter”

Mnogi je nazivaju najboljom antiratnom pesmom, a izašla je 1969. godine, kao uvodna numera za album Let it Bleed. Gimme Shelter nemilosrdno udara na rat, i bez pardona peva o ubistvima, silovanjima i strahu, o svemu onome na šta je ratni zločinac čovekolikih crta spreman.

Manic Street Preachers - “If You Tolerate This Your Children Will Be Next”

Pesma If You Tolerate This Your Children Will Be Next podseća da je i ignorisanje neka vrsta podrške. Iako je inspirisana Španskim građanskim ratom (1936-1939), bila je aktuelna i kad je izašla 1998. godine, a to je i danas – najviše zbog toga što nas podseća kolika je moć propagande.

The Cranberries - "Zombie”

Pesmu Zombie je napisala Dolores O'Riordan, u znak sećanja na mladiće koji su poginuli kad je IRA 1993. godine bombardovala engleski gradić Warrington. Izašla je 1994. godine, a vrlo brzo je postala simbol za album No Need to Argue, ali i glas protiv bezumlja.

Rimtutituki - “Slušaj ‘vamo”

Nije se ni kod nas ćutalo, čak ni onda kad se drhtalo od straha. Nedavno se navršilo trideset godina otkad je superbend Rimtutituki, sastavljen od članova Električnog orgazma, Ekatarine Velike i Partibrejkersa, iz kamiona koji se vozio beogradskim ulicama pevao "Mir, brate, mir!". U pitanju je pesma Slušaj 'vamo, koja je i danas simbol otpora mržnji i ratnohuškačkim hordama koje su pregazile tadašnju Jugoslaviju.

Ruski otpor i sastav Shortparis

Ratovi ne prestaju. Početak ruske agresije na Ukrajinu otvorio je rane onima koji stradanja dobro poznaju. Ginu civili u napadnutoj zemlji, ali ispaštaju i oni koji u Rusiji ustanu protiv napada i režima.

Među njima i bend Shortparis, koji je u martu objavio spot za antiratnu pesmu Яблонный Сад (Apple Garden). Otpevali su je zajedno s horom ratnih veterana F. M. Kozlova koji su se borili protiv nacista u Drugom svetskom ratu, a frontmen Nikolai Komiagin je ubrzo nakon toga nestao. Na internetu ni danas ne može da se pronađe ništa o tome ko ga je uhapsio i gde se nalazi.

Na Shortparis sam naleteo sasvim slučajno, još 2019. godine. Osnovan je 2011. u Sankt Peterburgu, ali se o njemu jedva nešto znalo sve dok Mary Anne Hobbs – britanska muzička novinarka i DJ – nije na jednom od svojih setova publiku upoznala sa opusom ovog benda, te priču podelila na svom Twitter nalogu u martu 2018. godine.

„Direktno iz sibirskih divljina – moj omiljeni ruski bend,“ napisala je tom prilikom, što je bilo dovoljno da o njima čuju i drugi, te da priča polako krene na svetsku turneju.

Radi se o dekadentnom post-punk bendu koji se ne plaši plesnog podijuma, o kojem ni dan-danas nema mnogo informacija izvan ruskog govornog područja, pa su srednjoškolsko poznavanje jezika i Google Translate jedini kanali koji vode ka kakvom-takvom razumevanju. Ono malo informacija koje su pretočene u engleski jezik nejasno je, a, tvrde autori tekstova, zbog toga što članove benda često ne razumeju ni oni koji s njima dele maternji jezik.

Među anegdote koje su prevedene spada i ona koja pripoveda o tome kako je pevač Nikolai Komiagin sreo gitaristu i klavijaturistu Aleksandra Galianova, koji je šetao sibirskim gradom Novokuznetskom i - vitlao čekićem. Komiaginu se to dopalo, te je u budućem kolegi prepoznao srodnu dušu, što možda ne govori ništa o čekiću, ali predskazuje nerazumevanje na koje će bend naići još na samom početku karijere.

Tim su čekićem kasnije vitlali i zajedno, u borbi protiv nasilja režima, sve do antiratnih protesta na kojima je Komiagin nestao. Vitlali smo i mi s njima, na koncertu koji se letos dogodio u bašti beogradskog kluba Dragstor. Stiskali smo pesnice i njihali se sve dok nam pena nije pošla na usta, potpuno nesvesni da ih slušamo možda poslednji put.