Uzgoj organa: Da li će nam dugovečnost zavisiti od svinja?

Stremljenje posthrišćanskog čoveka da živi večno se obično zamišlja kroz dva scenarija - jedan je transhumanistički, gde bi čovekova svest nakon biološkog kraja bila uploadovana na moćnu kompjutersku mrežu i drugi, gde bi ljudski organi po isteku trajanja bili zamenjivani novima (ili bi čak ceo organizam bivao zamenjen novim).

Obe teoretske mogućnosti obilato su obrađivane u literarnim i delima kinematografije, ali se očigledno bližimo vremenu kada futurizam umetnika dolazi na sam rub realnosti.

Ksenotransplantacija pre metaverzuma

I dok Mark Zakerberg punom parom radi na ekspanziji svog Metaverzuma kao alternative fizičkoj stvarnosti (uz ubeđenje da ćemo jednog dana svi hteti da platimo upload sopstvene svesti na ovu njegovu platformu veštačke stvarnosti), a za vratom mu diše konkurentski projekat Decentraland, ideja masovnog uzgoja “zamenskih” ljudskih organa je u poslednje vreme zadobila u najmanju ruku jednaku pažnju javnosti.

Tako je nedavno u medijima odjeknula vest sa Univerziteta u Alabami, gde su hirurzi uspešno presadili bubreg genetski modifikovanje svinje čoveku bez moždane funkcije. Samo mesec dana ranije, njihove kolege sa Univerziteta u Merilendu su učinili to isto, samo sa svinjskim srcem, dok je primalac bio živ čovek koji se uspešno oporavlja. Ovim uspesima otvoreno je novo poglavlje u domenu ksenotransplantacije - presađivanja organa sa životinje na čoveka.

Samo u Sjedinjenim Američkim Državama, oko pola miliona ljudi se nalazi na hroničnom programu dijalize, a njih oko 100.000 (više ili manje uzaludno) čeka na donirani bubreg koji bi im omogućio povratak normalnom životu. Zbog savremenog načina života koji podrazumeva učestali stres, visok krvni pritisak i epidemiju dijabetesa, broj ljudi kojima bubrezi trajno otkažu se neprekidno povećava, dok broj potencijalnih donatora tog organa stagnira ili čak opada. Potrebe za ‘zamenskim’ bubrezima su, dakle, ogromne. Bubrege slede drugi organi, pre svega srce i jetra.

Ideja ksenotransplantacije veoma je stara. Uzeti organ čoveku genetski srodne životinje i presaditi mu ga deluje kao primamljiv i efikasan metod rešenja problema nestašice raspoloživih organa. Međutim, svi donedavni napori u tom smeru su katastrofalno propadali iz dva glavna razloga - zbog infekcija mikroorganizmima koji se nisu mogli “iščistiti” iz životinjskog organa (zoonoza), ali pre svega zbog burne reakcije čovekovog imunološkog sistema koji je takav organ bez izuzetka odbacivao kao strano telo, uzrokujući ne samo propadanje organa, već neretko i smrt samog primaoca.

Svinja pre majmuna

Zanimljivo je da su svinje označene kao glavni izvor organa za potrebe transplantacije, daleko više nego ljudima genetski srodniji primati (majmuni). Razloga za to je više: svinja ima povoljniji genetski materijal za manipulaciju, njen uzgoj je jednostavniji, a i etički obziri su dosta labaviji, s obzirom na to da je ovaj sisar vekovima jedan od najvažnijih izvora mesa za humanu ishranu.

Osim čitavih tzv. solidnih (čvrstih) organa poput jetre, srca, pluća ili bubrega, životinje mogu biti izvor i drugih tkiva i ćelija pogodnih za presađivanje: nervnih ćelija kod novorođenčadi, ćelija koje luče insulin u pankreasu, koštane srži, hepatocita (ćelija jetre) i drugih.

Nismo to baš tako zamišljali…

Tema snabdevanja ljudskim organima onih kojima su neophodni je u masovnoj kulturi po pravilu išla u dva pravca - alotransplantaciji (između pripadnika iste vrste), odnosno presađivanju organa dobijenih bioinžinjeringom u laboratoriji.

Poseban iskorak bio je filmski hit “Ostrvo” (The Island) iz 2005, sa Juanom Mekgregorom i Skarlet Johanson u glavnim ulogama, gde se prikazuje distopijsko okruženje u kojem se na tajnoj lokaciji pod zemljom vrši uzgoj ljudi - genetskih replika klijenata sa površine koji kompaniji plaćaju brigu i dobijanje zamenskog tela kada nastupi momenat. Ovaj princip je u transplantologiji poznat kao singenika - fenomen transplantacije organa između dve genetski identične jedinke (jednojajčani blizanci, teoretski takođe klonovi i replikanti).

Jedan drugi distopijski triler, “Plenitelji” (Repo Men), sa Forestom Vitakerom i Džudom Louom, nagoveštava nam mogući scenario bliske budućnosti u kojima biotehnološka megakorporacija prodaje veštački napravljene organe pod zelenaškim uslovima kreditiranja i koja zbog masovne pojave nemogućnosti primalaca da izmiruju svoje rate ima sopstveni odred naoružanih plenitelja organa koji ih vraćaju u vlasništvo kompanije, ubijajući tokom procedure primaoca kao kolateralnu štetu.

Reakcije globalnih “privrednika”

Osim puke zabave, oba navedena filmska ostvarenja nas tek sada navode na ozbiljno razmišljanje. Želja čoveka da bude večno mlad i dugovečan zaista stvara primetnu ekonomsku i društvenu potrebu za “rezervnim” organima. Big Tech i Big Pharma sasvim sigurno imaju planove kako da maksimiziraju profit na bazi zadovoljenja ovih potreba.

Međutim, ukoliko bi se do najdeficitarnijih organa dolazilo relativno lako i po prihvatljivoj ceni (praktično, sa specijalizovanih farmi svinja), to bi direktno pomrsilo račune svim postojećim stakeholderima.

I zaista, među reakcijama na pomenute vesti o naučnim iskoracima koji bi spasili milione napaćenih ljudi vrlo brzo su se našli kojekakvi korumpirani stručnjaci i kvazietičari. Koordinisana kampanja koja je pritom lansirana se, međutim, pokazala kao promašaj jer je u nju bilo izuzetno teško učitati ikakav suštinski smisao.

Jer, za razliku od vegetarijanstva iz uverenja koje osuđuje korišćenje životinja za ljudsku ishranu zarad pukog hedonizma mesoždera, jako je teško argumentovati navodno principijelnu poštedu svinja koja bi sprečila spasavanje teško bolesnih ljudi.

Ako ksenotransplantacija zaživi kao redovna medicinska procedura, biće to dostignuće po značaju gotovo ravno pronalasku leka protiv raka. Za ‘veliku farmu’ i čitav biotehnološki sektor ne treba da se brinemo - ostaće im više nego dovoljno izvora basnoslovnih prihoda na koje mogu slobodno da se zagrcnu.

Fotografije: Ben Mater; Sammy Williams; Robina Weermeijer