Verujem da su usamljenosti poput otiska prsta, zato me i fasciniraju

Kada je umetnica Bea Camacho odlučila da se uhvati u koštac sa usamljenošću, ištrikala je čauru od crvene vune da bi se u nju sakrila. Plela je 11 sati bez prestanka, u okviru video performansa Enclose (2004). Kada su je pitali „Zašto?“, Camacho je odgovorila da se njeno delo razračunava sa osećajem izolovanosti, koji je nastao usled fizičke, mentalne i emocionalne odvojenosti od porodice. Dodala je i da je izvedba duboko povezana s njenim ličnim iskustvom, budući da je otišla od kuće kada joj je bilo 11 godina.

Odrastala je dakle daleko od roditelja i drugih rođaka, pa je misli o „domu“ i „pripadanju“ opsedaju još od tada. Štrikanje je za nju (a i za mnoge druge) simbol topline, kuće, sigurnosti. Budući da nije odrastala sa majkom i bakama, ujacima i dekama, ta je toplina ostala strana, kao da pripada nekom drugom svetu. Pletenje je postalo neraskidivi deo verzije idealnog doma koju je izmaštala, ali i alatka koja joj je pomogla da posmatračima predstavi kako se oseća onaj koji je izolovan, odvojen, odbačen.

Camacho niko nije oterao od kuće, otišla je da bi dobila obrazovanje koje je želela. To je nije spasilo od usamljenosti, pa se nameće pitanje da li su LGBTIQ+ osobe koje je neko odbacio u još goroj poziciji? Da li umetnost tu može da pomogne?

Teško osećanje

Usamljenost između ostalog izaziva i anksioznost. Problem s anksioznošću potiče i od samoprezira – ljudi koji su odrasli a da ih niko nije naučio kako da vole sebe, žive sa povećanim rizikom od ekstremne uznemirenosti. Ako neko misli da nije vredan i da ne zaslužuje dobar život, onda pretpostavlja da svet vreba svaku priliku da ga kazni.

O ovome, ali i o drugim teškoćama koje usamljenost izaziva, sam razgovarao sa psihološkinjom Elenom Kuzmanović.

U medijima često možemo da pročitamo da je usamljenost štetnija i od pušenja. Da li je to tačno?

Usamljenost jeste teško osećanje, baš zbog osnovne ljudske potrebe da se povezujemo i pripadamo. Čovek može da bude usamljen i kada nije zaista sam, upravo zbog nedostatka osećanja prave bliskosti sa drugim bićem. To biće može da bude prijatelj, partner, neko od porodice, samo da je osoba pored koje se mi osećamo autentično kao mi i ne osećamo potrebu da igramo uloge ili da zadovoljavamo nečija očekivanja.

Svako ljudsko biće oseća potrebu za takvom vrstom kontakta, najpre jer što je kontakt dublji i mi više nekome značimo, to nam donosi osećaj veće sigurnosti i osećanja da je neko tu za nas. Čitava biologija i opstanak stoje iza takvih potreba, iako su danas one na višem nivou i složenije nego nekada. U kontaktu sa drugim lučimo hemijske supstance oksitocin i serotonin, pa samim tim su manje šanse i za depresivna stanja i druge probleme koji proističu iz usamljenosti.

Kao glavni krivac za takozvanu „epidemiju usamljenosti“ se često navode društvene mreže. Da li sa nekim možemo da se povežemo u online prostoru jednako dobro kao u stvarnom svetu?

Društvene mreže mogu da budu dobra dopuna stvarnom kontaktu, ali mislim da ne mogu u potpunosti za zamene druženja uživo u kojima učestvuju razna čula i na drugačiji način se povezujemo i prepoznajemo. Društvene mreže mogu da olakšaju prvi kontakt, da omoguće bolji kontakt sa ljudima koji nam nisu fizički blizu, da nam pomognu da razmenimo informacije sa više ljudi istovremeno i da nam stvore osećanje povezanosti. Ali mislim da je to češće „kao“ povezanost, nego istinska bliskost za koju nam je važno i da osobu osetimo, zagrlimo, dodirnemo. Online kontaktima štedimo vreme, ali gubimo na kvalitetu odnosa.

LGBTIQ+ građanke i građani zajednicu često traže baš na internetu. Da li je ova grupa u većoj opasnosti od usamljenosti od većinskog stanovništva?

Verujem da jeste, pogotovu u mlađim godinama i van velikih gradova, jer su šanse da pronađu grupe ljudi kojima mogu da pripadaju dosta manje. Postoji i puno predrasuda i diskriminacije, često i straha i ugroženosti, zbog čega je uživo kontakt posebno kompromitovan.

Mlađe generacije su u malo boljem položaju, jer je više autovanih mladih i polako se normalizuje drugačija seksualnost od heteroseksualne, ali mislim da im i dalje nije lako. Skoro sam čula za primer aktivnog vršnjačkog nasilja u privatnoj medicinskoj školi nad gej mladićem, a da profesori odbijaju da na bilo koji način reaguju, a i sami su homofobični. Zato razumem da su ljudi naizgled bezbedniji u online druženjima i zajednicama, ali i tamo mogu da naiđu na opasnosti, kao što je skoro bilo da se prave lažni profili na Grindru i da se namamljuju ljudi koji su posle pretučeni i opljačkani, a onda ucenjeni da ne smeju da govore o tome, jer će ta osoba razotkriti njihovu seksualnost. Tako da verujem da je mnogima lakše da ostanu i sami, nego da se upuštaju u rizike.

Ako bismo mogli da pronađemo glavnog krivca za takvo stanje, ko (ili šta) bi to bio?

Krivac je upravo društvo prepuno homofobije i država koja ne staje iza LGBTIQ+ ljudi da ih zaista zaštiti i podrži. Pored prisutnog “pinkwashinga” – tema seksualnih manjina je prisutnija, ali zapravo stvarnih promena nema, tu su i nesankcionisanja nasilnika i istinska ugroženost ljudi koji su različiti.

Mislim da takav odnos društva stvara osećaj konstantne usamljenosti, straha, autohomofobije, jer vi počnete da mrzite što vas to odvaja od većine i pravi vam probleme, a ne možete da budete drugačiji, puno je tu autodestrukcije i nezdravih odnosa. Često porodica odbaci ili negira seksualnost svog deteta, ljudi ostaju bez porodica, a žive u državi gde ne mogu bezbedno da naprave svoju porodicu i novo bezbedno okruženje. Tako da je stvarno vrlo teško i usamljeno biti pripadnik seksualne manjine u Srbiji. A nekad i životno ugrožavajuće.

Mladim pripadnicama i pripadnicima kvir zajednice se obećava da će biti bolje kad se osamostale i pronađu „svoje pleme“. Zvuči lako, ali mi se čini da je retko tako. Da li je moguće da neko ko se čitavog života suočava sa odbacivanjem, bez terapije (rada na sebi) ostvari pun odnos sa nekim ko verovatno pati od sličnih poteškoća?

Verujem da je moguće da ljudi rade na sebi na razne načine, između ostalog i na terapiji. Ona nije lako dostupna svima, a i situacija sa homofobijom među psiholozima i psihoterapeutima je problem za sebe. Mislim da je nekada dovoljna i jedna osoba sa kojom osećamo bliskost, da već odnos bude lekovit po nas i da osećamo da nas neko prihvata takvim kakvi jesmo, ma koje da smo orijentacije. Ta osoba može biti u bilo kojoj ulozi u našem životu.

Osamostaljivanje je važan faktor, upravo zbog finansijske zavisnosti zbog koje ljudi dugo ostaju “u ormaru”, jer se boje da će biti izbačeni iz kuće i odbačeni od strane porodice. Ali to nije lako, posebno ako izgledate ili delujete drugačije od onoga što se očekuje, pa je samim tim LGBTIQ+ ljudima teže da nađu i posao.

Što se tiče ostvarivanja punog partnerskog odnosa, mislim da je moguće da se zajedno raste, uz svesnost i komunikaciju na temu težine koje unosimo sa sobom u odnos.

U jednom tekstu o usamljenosti, koji je nedavno postao viralan, između ostalog piše i da možemo da se osećamo manje sami ako sebi dopustimo da se izgubimo u omiljenoj TV seriji ili nekoj dobroj knjizi. Da li umetnost može da bude „odlično društvo“? I da li možemo da kažemo da su kvir umetnici važni i zbog toga što kroz svoju umetnost prenose iskustvo koje pripadnicima zajednice poručuje da nisu sami i da ih neko vidi?

Mašta i svetovi u koje uronimo preko umetnosti su često sigurno utočište u kome je sve moguće, posebno ako nam se stvarnost u kojoj živimo ne dopada. Mislim da je umetnost sjajno društvo i vrlo važno društvo koje može usamljenost da pretvori u željenu samoću u kojoj kvalitetno provodimo vreme sa sobom. Umetnost prenosi i sve ono što nije prijatno, što boli, što je društveni problem, što je istraživanje sebe, može da bude i aktivistička i svakako su kvir umetnici jako važni za zajednicu. Njihova umetnost daje svima mogućnost da osete lepotu i težinu različitosti, a verujem da samim umetnicima daje dobar kanal za emocije i povezivanje sa drugima. Svaka vidljivost je korak za zajednicu, svaki kvir umetnik uradi više za naše društvo, nego što je i jedan sistem do sada.

Uslovi nisu bitni

Biti sam sa sobom je često manje usamljeno od osećaja izolovanosti među drugima. Embrouz Birs u svom Đavoljem rečniku usamljenost definiše ovako: „Biti u lošem društvu“. Zato i pravimo razliku između usamljenosti i samoće – prva se percipira kao loša, druga kao poželjna. Prva ima negativno značenje, druga uglavnom pozitivno. Filozof Lars Svendsen u svojoj knjizi Filozofija usamljenosti piše da  je „usamljenost emotivna reakcija pojedinca na nezadovoljenu potrebu za zajedništvom“. Biti sam i biti usamljen su dakle dve različite stvari, a to često zaboravljamo, posebno ako smo odrastali razlikujući se od drugih, jer nam je društvo od samog početka slalo poruku da s nama nešto nije u redu i da smo zato sami.

Različitost traži vidljivost – da bi se živelo zdravo važno je i da nas neko vidi. Nevidljivost u umetnosti boli skoro jednako kao nevidljivost u stvarnom životu. Zato su nam potrebni književni, filmski i TV junaci, izmišljeni ljudi koji bar malo podsećaju na nas. O tome koliko je književnost važna u tom procesu sam razgovarao sa spisateljicom Ljiljanom D. Ćuk, autorkom zbirki kratkih priča Neki drugi i Uslovi nisu bitni.

Misliš li da je kvir književnost angažovana književnost, ili je to nepotrebna etiketa?

Angažovana. Mislim da dok god postoji opresija da je veoma bitno isticati šta je to što se neko trudi da utopi ili asimiluje. Nije nužno svaka angažovana književnost kvir, ali verujem da je svaka kvir književnost angažovana. U ovom trenutku.

Od momenta kad naučimo da čitamo u naš život ulaze prijatelji koje su drugi izmislili. Da li je knjiga dobar lek za usamljenost?

Nisam sigurna da mogu da odgovorim na ovo pitanje, jer je to i neki odgovor za kojim tragam. Tačnije, nisam sigurna da književnost nešto „leči“, ali nisam sigurna ni da postoji univerzalan lek za usamljenost. Činjenica je da književnost može da pruži mnogo dobrih osećaja, može da bude prozor u svet i u sopstvo, ali nisam sigurna koliko život u svetu knjiga može da bude pandan realnom životu. Zapravo, to jeste jedna od tema o kojoj razmišljam, zašto imamo velika očekivanja od književnih dela kao da ih nisu pisali ljudi.

U tvojim pričama je mnogo usamljenih, a njihove usamljenosti su različite. U priči „Sasvim običan dan“ iz zbirke „Uslovi nisu bitni“ glavna junakinja pita „Ako te niko ne čeka kod kuće, imaš li kuću?“ Odgovor možemo da pronađemo već u jednoj od sledećih – junakinja priče „Pola sata“ je usamljena iako je kod kuće čeka partner. Koja je usamljenost strašnija?

Znam ljude koji u usamljene jedino ubrajaju trenutke kada su sami, kao što znam i ljude koje više boli usamljenost koju stvaraju sa nekim. Moje iskustvo je mahom takvo da ljudi mnogo očekuju od drugih ili mnogo očekuju da su bitni drugima i često maše suštinu nekog odnosa. Takođe, veoma često zbog straha od usamljenosti ne vide da su već pored nekog sami. A onda opet kad pogledam, kad skroz razgolitim, zapitam se da li je uopšte moguće stvaranje konekcija, jer mi smo svi sami sa sobom, naše postojanje je postojanje jedinke, jedna informacija imaće na dvoje, troje, osmoro ljudi potpuno drugačiji efekat. Verujem da su usamljenosti poput otiska prsta, zato me i fasciniraju.

Čini mi se da se u tvojim pričama usamljenost žvaće sve dok ne postane bezopasna – junaci je osećaju zato što su ludi, zato što nisu umeli ili nisu mogli da žive u skladu sa onim što su želeli, biraju da budu sami kad im odsustvo drugih postane draže od pretvaranja. Čitaocu se uglavnom ne daje lažna nada da će biti bolje, da je sutra novi dan, da će pronaći svoje ljude. Da li možemo da kažemo da nam svi oni između ostalog poručuju da se usamljenost događa svima i da je to u redu?

Verujem da se događa svima. Činjenica je da je najbitnije biti u redu sa samim sobom. Biti dovoljno u redu, znati kad nisi OK, znati šta je to šta mi možemo da ponudimo drugima, nekim drugima, znati da prepoznamo šta dobijamo. Toliko su ljudi ubacili u glavu taj strah od samoće da dosta njih izjednačava to i dosadu. Usamljenost je postojala oduvek, ali taj narativ da je veoma bitno imati nekog – partnera ili partnerku, društvo, decu, ne znam, čini da živimo pod tim nekim terorom da je bolje imati prividno nešto što je suprotno usamljenosti, makar to bilo nekvalitetno.

Nekad imam utisak da je ljudima mahom potrebno da ih neko vidi ili čuje ali da ni oni sami ne znaju šta tačno žele da kažu već samo imaju potrebu da budu viđeni. I to traženje sopstvenog mesta na pogrešnom mestu u tipa očima drugih je mnogo loša polazna tačka jer može da vodi u frustraciju. I umesto nekih brzih i usputnih odobrenja verujem da bi trebalo razmišljati o sopstvenim potrebama i znati zašto one nastaju i tek onda krenuti putem njihovog ispunjenja. Možda je poznavanje sebe put ka manjoj usamljenosti, ne znam.

Dreg me to life

Kada govorimo o umetnosti kao leku protiv usamljenosti, ne možemo da zaobiđemo dreg. Prisutan je još od antičke Grčke, a pojam „dreg kraljica“ je prvi put definisan u okviru tajnog gej jezika Polari – slenga koji je krajem 19. i početkom 20. veka korišćen među gej muškarcima u Velikoj Britaniji, posebno u zajednici koju je povezivala ljubav prema pozorištu.

U dokumentarnom filmu Paris Is Burning (1990) jedan od ljubitelja dreg balova kaže: „Kad uđeš tamo, to je kao da stigneš u Zemlju čuda. Osećaš se 100% dobro, osećaš da je u redu što si gej. U svetu nije tako, a trebalo bi da bude“. Dreg dakle odavno stvara osećaj zajedništva i prihvaćenosti, a evo šta o njemu kao leku protiv usamljenosti kaže naša kraljica Dita von Bill.

Ako bi neko od tebe tražio da kratko objasniš šta je za tebe dreg, šta bi mu rekla?

Dreg je jedna vrsta umetničke forme koja kombinuje više elemenata različitih umetnosti (šminku, dizajniranje i izradu kostima, stilizovanje, ples, glumu i slično) i samim tim učestvuje u stvaranju zabave, provokaciji emocija i stavova, služi kao medij energije.

Osim što se sastoji od više različitih umetnosti, drag je važan i zbog toga što pravi prostor za stvaranje zajednice. Takozvane „kuće“ su nekad služile kao utočišta, pre svega mladim trans ženama. Da li je tako i danas?

Danas je slika kuća ostala više kao jedan kult zajednice kojoj težimo, jer je to u ranijim i težim vremenima bilo jedino utočište queer ljudima, a verujem posebno trans ženama. U tom smislu danas je sve manje “kuća” i one su više u formi kolektiva gde se kraljice udruživanjem snaga i skilova bore za svoje mesto i na sceni i na tržištu, jer je dreg kao i svaka umetnost ipak monetizovan.

Pored toga što dreg kraljice grade svoje zajednice, čini mi se da i publika na nastupima postaje deo te priče. Da li dreg show može da služi i kao neka vrsta leka protiv izolovanosti i usamljenosti?

Umetnost se ne stvara za publiku, već zbog pobuna uma i duše, ali je publika veoma važan element jer je refleksija naše lične vizije i u toj njihovoj interpretaciji je prava lepota. Uzmimo slikarstvo na primer, ne postoji ta tempera koja može neko umetničko delo da oboji tim bojama koje jedno oko može da učita kada vidi platno. Dreg show mnogima služi kao utočište, inspiracija, beg od realnosti ili zabava. Stvara poseban osećaj zajednice jer svi zajedno delimo emociju koju nastup prožima.

Ako uporedimo dreg iz vremena kada je sniman film Paris is Burning i danas, kada je zahvaljujući sadržajima kao što je Ru Paul’s Drag Race praktično ušao u mejnstrim, čini se da je dostupniji, vidljiviji, prihvaćeniji. Misliš li da se nove generacije kraljica i kvir ljudi uopšte zbog toga osećaju bezbednije i manje usamljeno?

Ljudi kažu “Rakija’s connecting people” i to jeste tačno, ali dreg stvara prijateljstva za ceo život. Naši nastupi su prilike da se ljudi upoznaju, povežu, prepoznaju i osećaju manje usamljeno. Istina je da možeš biti usamljen u prostoru sa mnogo ljudi, ali dreg je koristan alat da za trenutak zaboravimo na sva mračna mesta, a nekada je i mesto gde se sa tim mestima i mislima suočavamo i izlazimo osnaženiji.

S kaznom i bez kazne

„Društvena izolovanost veoma pogubno utiče na psihičko i somatsko zdravlje“, piše Lars Svendsen, „Izopštavanje iz zajednice smatralo se jednom od najtežih kazni koje se ljudskom biću mogu nametnuti, a u antici se smatrala skoro jednako strogom kao smrtna presuda. I u današnjim zatvorima mnogi samicu doživljavaju kao užasnu kaznu“.

Samica nije nužno ćelija s četiri zida, može da bude i brisan prostor sa hiljadu ljudi. To ćemo najbolje razumeti ako se prisetimo onoga što je pisao američki filozof William James: „Ne može se zamisliti gora kazna nego pustiti čoveka u društvo, a da ga nijedan član tog društva ne primećuje“. Ako izaberemo da osoba u čijem smo društvu nije ono što nam kaže da jeste, slobodno možemo da kažemo da tu osobu ne primećujemo – ljudi su više od onoga što vidimo na površini.

Dokazano je da hronična usamljenost utiče na doživljaj smislenosti života. To prestaje kad se jedna usamljenost sretne s drugom, u stvarnom životu ili u umetnosti. Manje smo izolovani kad nas neko vidi, ali i kad mi gledamo u druge. Zato su umetnička dela lekovita: bilo da zurimo u ono što je stvarao Tom of Finland, čitamo Đovanijevu sobu Jamesa Baldwina ili doživljavamo bilo koje drugo umetničko delo u kojem se vidimo, pronalazimo deliće sebe, postajemo stvarniji, vidljiviji, tako da svako kome to dopustimo može da nas opipa.