Višekratno spavanje - rešenje za nesanicu?

Koliko puta čujete od sebe ili od drugih: “Loše sam spavao sinoć”?

Iza ove naizgled banalne izjave krije se činjenica da je nesanica ozbiljan problem savremenih društava koji prevazilazi domen pukog narušavanja ličnog komfora i predstavlja veliki zdravstveni, socijalni i ekonomski problem.

Pogubni efekti hronične nesanice

Hronična insomnija povezana je sa gubitkom od oko neverovatnih 50 radnih dana godišnje po zaposlenom što je uzrok ekonomske štete u visini od 0,64 - 1,31% BDP-a svake zemlje. Ako bismo primenili tu metodologiju istraživanja RAND Korporacije, Republiku Srbiju loš san njenih radnika košta oko 600 miliona evra godišnje!

Ali, to su samo direktni troškovi nesanice u vidu umanjene produktivnosti; njeni razarajući pipci protežu se, međutim, na sferu zdravlja i dobrobiti ljudi. Saobraćajne nesreće, padovi, nezgode na radu, kardiovaskularni, neurološki, psihijatrijski i mnogi drugi problemi koji su dokazano povezani sa nesanicom takođe uzimaju svoj danak.

Ona uzrokuje i smanjenje kvaliteta života koje zapravo ni nema cenu. Zbog svega toga, nije neočekivano da je lečenje insomnije “zlatna koka” farmaceutske industrije, ali i stalna tema drugih oblasti - neuronauke, psihologije, epideomiologije, medicinske biohemije, ali i raznih grana samopomoći i grupa za potporu. Zajedničko za sve njih je činjenica da su postignuti uspesi relativni, ograničeni i često sa neželjenim nuspojavama.

Neočekivano, iz oblasti antropologije stigao nam je potpuno nov aspekt sagledavanja fenomena spavanja koji bi mogao da usmeri naučnike ka novim pravcima rešavanja problema kliničke insomnije - bifazno spavanje.

San “u dve ture”

Britanski naučnik Rodžer Ekirč je tokom svog obimnog istraživanja za svoju knjigu o tome kako su stanovnici Engleske provodili noći tokom kasnog Srednjeg veka počeo da nailazi na reference “prvi san” i “drugi san”.

Te reference u starim spisima najčešće nisu sadržavale nikakve dalje napomene ili pojašnjenja, što je bio znak da je u pitanju nešto što je bilo sasvim obično i podrazumevajuće. Zagrebavši po površini, istraživač je došao do nepredviđenog saznanja - noćno spavanje u dva dela bila je norma predindustrijskog društva.

Bimodalni (ili bifazni) san bio je rasprostranjen širom Evrope, ali i u Africi, delovima Azije, Australiji, Južnoj Americi i Bliskom istoku. Fascinantno u otkriću bilo je i to da su geografski razuđene ljudske zajednice imale vrlo srodne navike i rituale povezane sa spavanjem u dva dela. Štaviše, ti običaji - ispostavilo se - postojali su stotinama godina, sežući dijahrono sve do Antičke Grčke i Rima, ali i urođeničkih plemena Južne Amerike.

Ali, kako je zaista izgledala noć naših predaka?

Predačke noćne navike

Odlazak na prvi počinak dešavao se oko 21h; madraci su bili punjeni slamom ili krpama; imućniji bi koristili perje, a siromašniji nisu imali madrac ili krevet, već bi spavali na podu ispod koga je eventualno bila postavljena prostirka od trica i kučina (ljuski od žita koje ostaju pri prosejavanju).

Ljudi su spavali u istoj postelji, svi zajedno - članovi porodice, ali i gospodari i sluge, pa čak i domaćini i putnici-namernici. Osim što su se na taj način grejali, time su efikasno prenosili vaši, šugu, buve i stenice.

Da bi se sprečile neprijatne i neželjene situacije, postojale su striktne društvene norme u vezi sa ponašanjem u zajedničkom krevetu: vrpoljenje nije bilo poželjno; na samoj ivici postelje spavale su starija ženska deca; redosled spavača od spolja ka sredini postelje bila je: starija ženska deca, mlađa ženska deca, roditelji, starija muška deca, mlađa muška deca i u samoj sredini osobe koje nisu čanovi porodice.

Oko 23h počinjalo je spontalno postepeno buđenje iz prvog sna. Ljudi bi bili u potpunosti budni naredna dva-tri sata, radeći razne kućne poslove (u gradu) ili obilazaći stoku (na selu).

Ovo vreme korišćeno je i za održavanje vatre, obavljanje nužde, krpljenje odeće, predenje vune, ali i za religijske obrede poput molitve. Zanimljivo, ovaj vremenski interval koristili su i kriminalci koji su bili pogotovo aktivni u ovo gluvo doba noći.

U ovom periodu, međutim, najintenzivnije aktivnosti bile su druženje i seks. Ljudi bi se često nakon obavljanja nužde vraćali u krevet i neobavezno ćaskali, baš kao deca koja se do u beskraj zezaju i kikoću kada su sama u sobi tokom noći.

Dvofazni san imao je ključnu ulogu i u stabilnosti i proširenju porodice. Često iscrpljeni napornim celodnevnim radom, supružnicima bi prvi san poslužio da “danu dušom”, nakon čega bi se javljala seksualna želja - ako bi nekako uspeli da se sklone u stranu, vodii bi ljubav iz koje bi se dešavala trudnoća. I opet, stotinama godinama kasnije, uvidelo se da to nije slučajnost - hormoni odgovorni za začeće na vrhuncu su upravo u ovom delu dana (tj. noći).

Između 01 i 02h, ljudi bi se vraćali na drugi počinak koji bi trajao do svanuća i pojave Sunčeve svetlosti.

Bimodalni san je (bio) prirodna pojava

Tomas Vir, američki stručnjak za cirkadijalni (dnevni) ritam čoveka, sproveo je istraživanje u kojem je 15 osoba bilo delimično uskraćeno za dnevno (prirodno ili veštačko) osvetljenje - ono im je bilo omogućeno tokom svega 10 časova na dan, dok su ostatak vremena morali da provode u spavaćoj sobi bez svetla i prozora, ogrnuti udobnim ćebadima. Nisu smeli da puštaju muziku ili vežbaju.

Prvih nekoliko dana, ispitanici su imali uobičajen obrazac spavanja “u komadu” - zaspali bi uveče i budili bi se ujutru. A onda se desila velika promena: nakon padanja u prvi san, budili bi se tokom noći i bili u potpunosti budni par časova. Posle toga bi ponovo zaspali i taj drugi san bi trajao otprilike istovetno koliko i prvi.

Merenja melatonina - hormona odgovornog za san - pokazala su da su se promene desile na suštinskom - biološkom (hormonalnom) nivou.

Na ovaj način, Vir je pokazao da je bimodalni san urođen način na koji ljudi spavaju. Nalazi su potkrepljeni kasnijim istraživanjem plemena sa Madagaskara koja su izolovana od civilizacije i čije je ponašanje tokom dana (noći) u potpunosti saobrazno rezultatima istraživanja.

Sijalica je promenila sve?

Pojava gasnih lampi u kućama i ulicama evropskih i metropola Novog sveta i potom Edisonove sijalice sa užarenim vlaknom dovela je do toga da ljudi mogu da funkcionišu tokom prirodnog mraka.

Iako su počeli da ležu kasnije, ljudi su zbog obaveza morali i dalje da ustaju u isto vreme. Zbog toga je njihov san postao “kompresovan” i morao je da se uklopi u nekih 6-8 časova neprekidnog spavanja.

Kapitalističke društvene norme koje su se javile tokom Prve industrijske revolucije obeshrabrivale su duže “ostajanje u krevetu” i ta društvena preferencija se - na ovaj ili onaj način - zadržala sve do današnjeg dana u vidu tzv. hustle kulture.

Interesantno je napomenuti da Ekirč uopšte nije pobornik povratku na srednjovekovne obrasce spavanja. Štaviše, on smatra da je XXI vek “zlatno doba” ljudskog sna, u kojem su oni lišeni briga da će u snu bti zaklani, dobili vaške, ugušiti se od dima, smrznuti ili makar nažuljati na neudobnoj prostirci koju dele sa neznancima.

Kvalitetni kreveti, prostirke i posteljina koji su nam danas dostupni neupitno doprinose poboljšanju sna. Postavlja se, međutim, pitanje - kako to ne možemo da rešimo problem hronične nesanice?

Daleko smo od rešenja…

Naučnici kojima je ova tema primarna ističu da je problem daleko složeniji. Najčešće otuđen od prirodnih pojava i ritmova, savremeni čovek bi teško mogao da spontano leže sa kokoškama, a budi se sa petlovima. Imitacije i veštačka pomagala u ovom segmentu imaju ograničene domete i efikasnost.

Sa druge strane, harmonizacija cirkadijalnog ritma čoveka sa njegovom biologijom ne može da donese rezultate ukoliko i drugi elementi života nisu usklađeni. Standardno radno vreme do 17h nameće obavezu obavljanja kućnih poslova, opuštanje i druženje sa članovima domaćinstva do duboko u noć. Vreme za dokolicu i zabavu, često i za glavni obrok, je takođe zbog posla rezervisano za noćne sate. Obilno i sveprisutno osvetljenje sistematski vara naše biološke senzore. Najzad, savremeno društveno okruženje je intenzivno stresno, a stres se smatra “ubicom sna”.

Iako je dvokratno spavanje tokom noći zaista postojalo, teško je zamisliti da bi ponovo moglo da zaživi kao opšta norma. Savet koji nam se daje je da moramo - svako individualno za sebe - da nađemo režim spavanja tokom dana koji nam najviše odgovara. I da se bar malo manje nerviramo, ma koliko to utopistički zvučalo.