Zagađenje bukom (Alternativni zagađivači - 1. deo)

Zagađenje se uopšteno može definisati kao bilo koja pojava koja ugrožava prirodno okruženje ili čovekovu dobrobit. Tradicionalno, tipovi zagađenja se određuju spram vrste okoline u kojima se pojavljuju: vazduha, vode ili tla.

Međutim, u novije vreme, savremeni čovek se suočava sa novim, alternativnim kategorijama zagađivača: bukom (zvukom), svetlošću, suvišnom toplotom, mikroplastikom ili svemirskim otpadom (krhotinama).

Od udaranja u nakovanj i zvučne trubice do naučnog pristupa

Ljudi starih civilizacija imali su tu blagodet da uživaju u tišini. Iako su svakako postojali predmeti i situacije u kojima su mogli da čuju jake zvukove, te zvukove nikako ne bismo mogli da okarakterišemo kao sistemski prisutne. Naprotiv, osnovano možemo da pretpostavimo da je od oštećenja sluha usled stalne izloženosti jakim zvucima patio zanemarljivo mali broj ljudi.

Na pamet nam, bar na ovim prostorima, padaju livci, kovači i prangijaši, mada ni običaj prangijanja nije naročito drevan, s obzirom da su i top od metala (materijal od koga se pravi prangija) i barut u srpske zemlje stigli relativno kasno.

U svetu je korelacija između jakih zvukova i problema sa sluhom dugo bila isključivo zdravorazumska. Okidanje revolvera, pucanj iz puške, artiljerijska eksplozija ili zvonjava crkvenog zvona blizu uva ostavljalo je privremene ili trajne posledice po žrtvu koja je bila prinuđena da svoju sposobnost komuniciranja prilagodi društvu koje nije imalo razumevanja prema slušno onesposobljenima.

Počevši od XIII veka, takvi ljudi koristili su šupalj rog neke od rogatih životinja kao primitivnu slušnu ispomoć. Tek u XVIII veku izmišljena je tzv. slušna trubica koja je skupljala zvučne talase i usmeravala ih u uvo. Te preteče slušnih aparata imale su ograničenu funkcionalnost, ali su ipak mnogo značile.

Teško je izdvojiti momenat u nauci kada je ustanovljena uzročno-posledična veza između buke i oštećenja sluha.

Dr Tomas Bar, hirurg u univerzitetskoj bolnici u Glazgovu, je 1886. sproveo pionirsko istraživanje među radnicima u gradskoj fabrici kotlova i utvrdio da je njih 75% imalo problema da razgovetno čuju javnog govornika. Decenijama pre izuma audiometrijskih uređaja za merenje funkcije sluha i njegovog oštećenja, dr Bar je zapravo utvrdio ono što audiologija danas odlično zna - pri konstantnoj izloženosti jakim zvucima, ljudima po pravilu prvo strada sposobnost da čuju visoke tonove, a to se manifestuje upravo nerazumevanjem onoga što sagovornik izgovara.

Osim što je bio prva osoba koja je (indirektno) ustanovila postojanje zagađenja bukom, dr Bar je ovim svojim istraživanjem dao značajan doprinos onome što će vremenom postati oblast poznata kao medicina rada.

Industrijalizacija - neprijatelj sluha

Tajming dr Bara nije bio slučajan. Poodmakla industrijalizacija u zapadnom svetu iznedrila je fabričke hale i postrojenja u kojima je buka bila nepodnošljiva. Serijsku mašinsku proizvodnju, međutim, dugo nisu pratile apsolutno nikakve mere zaštite sluha.

Sjedinjene Američke države su tek 1972. donele prvi federalni zakon kojim se reguliše okvir za zakonsku zaštitu radnika i stanovništva od buke. Čak i takav, nije dugo potrajao - danas je u toj (nekada) vodećoj industrijskoj zemlji regulativa u vezi sa zaštitom od buke prebačena na nivo saveznih država, lokalnih vlasti i standarda u pojedinim industrijama o kojima se brinu relugatorna tela (za avijaciju, železnicu, industriju, urbano okruženje i dr).

Katastrofalna odlaganja u donošenju i primeni mera zaštite od buke pripisuju se kulturološkim i ekonomskim razlozima, manjku svesti o postojanju problema i nedostatku pritiska javnosti da se radnici i građani zaštite od zvukova koji oštećuju sluh. Za posledicu imamo činjenicu da je gubitak sluha uzrokovan bukom stanje od koga pate milioni ljudi širom sveta, koje umanjuje njihov kvalitet života, ali i koje uzrokuje ogromne finansijske i nematerijalne štete.

Decibeli vrebaju gradom

Jačina zvuka meri se decibelima, a previše decibela smatra se bukom. Nivo jačine zvuka do 70 decibela (što odgovara normalnom ljudskom govoru) ne može da dovede do problema sa sluhom, bez obzira na vremensku dužinu izloženosti. Sve preko toga nosi sa sobom određen nivo rizika, a pošto je u pitanju eksponencijalna funkcija, rizik po sluh se uvećava eksponencijalno kako se broj decibela uvećava.

U urbanom okruženju, stanovnici su hronično izloženi buci koju stvaraju saobraćajna sredstva, građevinske, industrijske i druge mašine i drugi izvori buke.

U pitanju su emiteri zvučnih talasa jačine od 80 do 110 dB za koje je utvrđeno da je maksimalno jednokratno kontinuirano vreme izlaganja bez nastanka gubitka sluha između 8 časova (za uobičajen gradski saobraćaj) pa do svega 30 minuta (pneumatska bušilica).

Međutim, gradski život nameće jedan posebno kompleksan problem - hronicitet izloženosti buci koji - osim slušnih - uzrokuje i psihološke tegobe.

Buka, sve vreme i na svakom mestu

Gde god se nalazio u okvirima grada, njegov žitelj će sasvim izvesno biti “u društvu” određenog nivoa buke. U kancelariji, tu su žamor ljudi i zvuci koje emituju razni uređaji. Na ulici, mašine i vozila neprestano prave buku.

Pa i u sopstvenom domu, do osobe će dopirati razni spoljašnji zvuci, slušaće se televizor, koristiće se usisivač i drugi kućni aparati. Da stvar bude još gora, na izlet van centra gradske vreve mnogi će poneti mobilni telefon preko kojeg će slušati muziku na slušalicama zakačenim za uvo.

Gradski čovek današnjice od buke često ne može da pobegne ni tokom spavanja - naročito ako živi u neuređenim društvima u kojima je buka koja dopire od ugostiteljskih objekata uobičajena stvar.

Prevencija (jer leka nema)

Mere koje društvo preduzima protiv zagađenja bukom su različite:

• ograničavanje jačine zvuka koju proizvode automobili i druga prevozna sredstva (autobusi, tramvaji)
• fizičko-zvučne barijere kojima se ograničava probijanje buke sa gradskih gradilišta na okolinu
• zabrana puštanja preglasne muzike i limitiranje radnog vremena ugostiteljskih objekata unutar i oko rezidencijalnh delova grada i druge.

No, podjednako je bitna i lična zaštita i prevencija - pošto ulaze u same uši,  zvuk u slušalicama treba podesiti na minimum potreban da se čuje sagovornik ili muzika. Ulaganje u zvučnu izolaciju, pogotovo u spavaćoj sobi, donosi tišinu koja u gradu današnjice predstavlja nužnost očuvanja psihičkog integriteta i ličnog blagostanja.

Tinitus - buka u glavi nastala zbog buke spolja

Na žalost, deo sluha koji se jednom trajno izgubi ne može se nadoknaditi. Od gubitka sluha koji se nekada povezivao sa starošću danas pate i veoma mladi ljudi. Svetska istraživanja ukazuju na još jedan problem o kojem se nepotrebno stidljivo govori - pandemija tinitusa.

Tinitus se ukratko može definisati kao neprestanja zvonjava (pištanje, zviždanje i sl) u ušima kojoj je uzrok često upravo prekomerno izlaganje buci. Trpljenje subjektivnog osećaja buke izazvanog tinitusom uz stvarnu buku dovodi do ozbiljnih psihičkih poteškoća i psihjatrijskih oboljenja poput depresije, anksioznosti i suicidalnih misli.

Sve ovo ukazuje da je zagađenje bukom jedan od ozbiljnih globalnih problema čitavog čovečanstva, na koje ono izvesno nije dalo adekvatan odgovor.