Zapadni kapitalizam: Regresija u SFRJ socijalističko samoupravljanje?

Pre samo nekoliko meseci, bavili smo se sindromom pregorevanja na poslu (eng: burnout syndrome) i nazvali ga tihim ubicom kapitalizma. Nismo, međutim, mogli ni da pretpostavimo da će zastranjenje ekonomskog sistema u kome je produktivnost izdignuta na nivo božanstva biti toliko brzo i toliko intenzivno. Preko noći, mas-mediji su postali preplavljeni naslovima u kojima se pominju pojmovi poput “tihog otkaza” ili “prezentizma”.

Za prezentizam nemamo još uvek dobar prevod na srpski, ali onima malo starijima će se momentalno ukazati asocijacije u vidu reči “uravnilovka”, kao i dva karakteristična izraza iz doba Titovog i Kardeljevog samoupravljanja: “Radio - ne radio, svira mi radio” i “Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim”.

Najbolji od svih mogućih svetova

Gotfrid Lajbnic je u svoje vreme bio izrazito poštovan mislilac i filozof. No, njegova teza da “živimo u najboljem od svih mogućih svetova” nije naišla na opšte odobravanje unutar društva u kojem je stvarao, a Volter ju je i pošteno ismejao.

Mnogi Jugosloveni su, međutim, iskreno poverovali da je uvođenjem sistema socijalističkog samoupravljanja sredinom sedemdesetih dostignut novi vrhunac u izgradnji sveta “po meri čoveka”. Domaća reinkarnacija ‘najboljeg od svih svetova’ doživela je burni fijasko samo 15-tak godina kasnije, a umesto ‘socijalizma sa ljudskim likom’ dobili smo brutalni liberalni kapitalizam sa elementima prvobitne akumulacije kapitala.

Tri decenije nakon sloma samoupravljanja, ono se sada povampiruje na političkom Zapadu. Da smo kojim slučajem zlonamerni, mogli bismo zlosutno da predviđamo da je tom i takvom Zapadu kraj, dakle, blizu.

Da li je Generacija Z ubila Maksa Vebera?

Iako su Maks Veber i radna etika protestantizma omiljena inspiracija predsednika Srbije, u zemljama gde su ovi svetonazori nastali sve je manje i rada i etike, a izvesno i protestantizma.

Za to su najviše zaslužni pripadnici Generacije Z kojima se, po svemu sudeći, izgaranje na poslu nikako ne dopada.

Trend koji su ove novopridošlice na tržište rada nametnule najčešće se naziva “tihim otkazom” (eng. quiet quitting). Pod time se podrazumeva otaljavanje apsolutnog minimuma radnih obaveza, bez ikakve dodatne inicijative u smislu prekovremenog ili rada tokom vikenda, vremena odmora ili praznika.

GenZeri koji su se priklonili ovom odnosu prema radu nisu dostupni posle isteka radnih sati, niti reaguju na elektronsku poštu, poruke ili pozive upućene van striktno definisanog intervala. Na poslu, oni se do u slovo drže odredbi ugovora o radu gde su definisane njihove obaveze. Van onoga što su eksplicitno preuzeli kao svoju obavezu, ne preuzimaju nijedan radni zadatak niti pokazuju bilo kakvu sklonost ka dodatnom angažovanju. Novčani bonusi, pretnje i druge metode iz spektra “štapa i šargarepe” nemaju uticaja - ukoliko dođe do konflikta, daju mometalni otkaz.

Šurda, Dimitrije Pantić i ucenjivački potencijal zaposlenih

Nekome ko je odrastao u srpskom divljem kapitalizmu teško je objasniti do bezobrazluka opušten stav radnika prema radnom mestu i kolektivu za vreme samoupravnog socijalizma. Preduzeća nisu bila profitno orijentisane organizacije, već su se shvatale kao vid dobrovoljnog “udruživanja radnih ljudi i građana”, gde su i najviši rukovodioci zapravo delegirani - barem formalno - iz redova radničke klase.

Najviši organ radne organizacije bio je radnički savet, gde je jednaku težinu imala reč direktora koliko i pomoćne kafe-kuvarice. Najteža mera (koja se gotovo nikada nije donosila) nije se zvala otkaz nego “isključenje iz radne organizacije”, a i za najteže povrede radne discipline obično se izricala suspenzija (kako se može videti u serijalu filmova “Tesna koža”).

Odgovor na pitanje zašto radnici današnjice mogu da “daju” tihi otkaz kao u vreme i socijalističke uravnilovke (sistem podjednake raspodele proizvedenih dobara ili ostvarenog dohotka među učesnicima proizvodnje, nezavisno od količine i kvaliteta obavljenog posla, prim. aut) je isti i glasi: može im se.

Sistem je trenutno tako postavljen da su poslodavci masovno u nemogućnosti da otpuste radnike, što oni obilato koriste - baš kao u doba SFRJ.

Ima posla i za onog ko baš i neće da radi

Pandemija je naprosto sve poremetila. Složeni ekonomski i društveni procesi, masovan prelazak na rad od kuće i doskorašnji neočekivano jak i istrajan ekonomski bum doveli su do nestašice kadrova na globalnom tržištu radne snage. Maksima: “Ako nećeš ti, ima ko hoće da radi” nestala je iz opticaja, a zaposleni su (makar oni deficitarnijih profesija) zadobili jači ucenjivački potencijal, omogućivši im da s lakoćom prelaze kod novog poslodavca.

Sebična jednačina je jednostavna:

“Radim koliko moram, a ako ti se to ne sviđa, ja odoh, pa ti vidi šta ćeš”.

Ovakav pad u entuzijazmu zaposlenih jasno je vidljiv i u statističkoj obradi. Produktivnost na radu je tokom poslednjeg kvartaka u SAD opala za preko 7% na godišnjem nivou, što je najveća zabeležena stopa pada od 1948, od kada se ovaj parametar meri. Što znači da je trend možda dobar za radnike, ali za ekonomiju - nikako.

Uticaj druga Pajkovića na propast ekonomije

Negodujući što mu je plata smanjena zbog kašnjenja na posao, Dimitrije Pantić za “druga Pajkovića” kaže: “On dođe na vreme pa rešava ukrštene reči”, čime je serijal komedija lakih nota “Tesna koža” definisao prezentizam nekih 40 godina pre njegovog nastanka.

Četiti decenije i nekoliko tehnoloških revolucija kasnije, druga Pajkovića srećemo od Sijetla do Vladivostoka. Savremeni drug Pajković se online, preko aplikacija, prijavljuje na posao na daljinu i potvrđuje da se uredno nalazi na svom radnom mestu (od kuće), pored računara. Da li pritom mazi psa, sprema ručak ili čačka nos, nije poznato. Plaćeni nisu njegov rad ili produktivnost, već njegovo prisustvo.

Drug Pajković, dakle, sedi uredno na poslu, ima solidnu platu, radi koliko baš mora i hvata svaku moguću krivinu. Ako mu neko zameri, zna da ne može biti otpušten, ali da on sam bez zadrške može da pređe u drugu “radnu organizaciju”.

S obzirom kako se drugovi pajkovići množe poput agenta Smita u nastavku “Matriksa”, postaje vrlo izvesno da će nova kriza koja tek počinje da se rasplamsava ponovo izazvati tektonske poremećaje u svetskoj privredi. I dok se Zapad bude zamajavao svojim pajkovićima i pantićima, iskazujući sopstveno, izvitopereno shvatanje levice, pretnja sa Istoka postajaće sve opipljivija.

Ironija je što će ta pretnja, po svemu sudeći, najviše dolaziti od formalno socijalističke države čije je rukovodstvo procenilo da su pajkovići, uravnilovka i sedenje na poslu radi sedenja sastojci recepta za totalnu propast.

Tako će drug Kardelj u konačnici postati simbolički gastarbajter, a Maks Veber - Kinez.