Zašto volimo ekstremne sportove?

Ekstremni sportovi, prema široj definiciji, predstavljaju sportske aktivnosti koje se baziraju na rušenju društveno prihvatljivih granica.

Određenije, to su sportovi koji uključuju visoke brzine, telesne napore, akrobacije i odvijaju se u neregularnim, otežanim uslovima, ali najvažnije od svega, to su sportovi koji podrazumevaju neposredno prisustvo opasnosti po ljude koji u njima učestvuju.

Razvoj ekstremnih sportova započeo je u drugoj polovini XX veka, tačnije onda kada su opasnosti svakodnevnog života u zapadnoj civilizaciji svedene na minimum, pa se ukazala potreba za novim izvorom adrenalina.

Takmičenje ili ludost

Za ljude koji nemaju takvih sklonosti, ekstremni sport deluje kao čista ludost, egzibicija radi egzibicije, što ne znači da zavisnici od ove vrste aktivnosti nemaju svoje navijače. Ono što posmatrača ispred malog ekrana ili u neposrednom prisustvu performansa ovog tipa zastrašuje upravo je ono zbog čega se ljubitelji vratolomne zabave i odlučuju za to – opasnost.

Suština ekstremnog sporta nije u ostvarivanju cilja, kao u regularnom sportu, već u savladavanju rizika koji prethodi svakom rezultatu - savladati opasnost, pogledati je pravo u oči, preživeti.

Zbog toga se među onima koji nisu fanovi takvog izazova uvek javlja pitanje – koliko u ekstremnom sportu zapravo ima sporta sa svim njegovim osnovnim određenjima, a koliko uživanja u poigravanju s ivicom?

Adrenalin džanki

U osnovi mentaliteta osoba sklonih ovakvom vidu egzibicionizma leži činjenica da oni vole rizik i da su adrenalinski zavisnici, zbog čega ih često nazivaju adrenalin džankijima, jer je njihova zavisnost gotovo ekvivalentna narkomanskoj.

Adrenalin u telu, inače, nadire onda kada je nadbubrežna žlezda stimulisana nekom aktivnošću koja izaziva stres na organizam, pa upravo zbog toga oni koji su zavisnici od adrenalina vole ekstremne sportove, jer im pružaju osećaj da žive svoj život u potpunosti.

Lučenjem adrenalina povećava se broj otkucaja i ubrzava se protok krvi kroz srce i mozak. Osećanja koja prate ovaj proces u organizmu, poput drhtavice ili vrtoglavice, za ekstremne sportiste su vrlo prijatna i motivišuća, što je drugim ljudima potpuno nepojmljivo.

Osećanje opasnosti, a često i životne ugroženosti kod onih koji se bave ekstremnim sportovima budi prijatne neurohemijske mehanizme preživljavanja koji po jačini emocija mogu ići i do euforije, što je svakako krajnji cilj svakog ekstremnog sportiste. Kod njih se tokom procesa luči velika doza dopamina koji je inače posrednik u stvaranju prijatnih osećanja sličnih onima koje doživljavamo tokom seksualnog odnosa, konzumiranja alkohola ili psihoaktivnih supstanci. Dopamin u tolikoj količini, pomešan sa adrenalinom, objašnjava zašto se ljudi u trenucima kada se bave nekim ekstremnim sportom nekontrolisano smeju ili vrište.

Ono što je pored zavisnosti od adrenalina zajedničko svim ekstremnim sportistima i što ih tera u ekstremne situacije i uslove jeste mogućnost da se nađu licem u lice sa nepoznatim i nekontrolisanim i na taj način dožive najrazličitija preterana i prenaglašena stanja.

Potreba za održavanjem nivoa uzbuđenja u našem telu je inače svojstvena svima. Međutim, visina tog nivoa je individualna i razlikuje se od čoveka do čoveka. Stoga, neko optimalni nivo uzbuđenja dostigne običnim čitanjem knjige ili pisanjem, nekome je dovoljno trčanje u šumi ili vožnja biciklom, dok je drugome za dostizanje tog nivoa neophodan skok bandžijem, a krajnjim ekstremima poput recimo sada već čuvenog Feliksa Baumgartnera, za dostizanje optimalnog nivoa uzbuđenja neophodan je skok skoro iz vasione, sa 39 km visine, pri čemu se on na tom limitu ne zaustavlja i planira nove još ekstremnije skokove.

Postoje, uz ove najtipičnije primere, među ekstremnim sportistima i oni čija je motivacija za bavljenje ovakvim sportovima potpuno drugačija. To su ljudi kojima ovaj vid zabave predstavlja način da se izbore sa ličnim strahovima te da se osećaju sigurnije u opasnim situacijama. Za njih je to, dakle, oblik terapije. Oni su najčešće vođeni razmišljanjem da će i ukoliko prevaziđu neke velike izazove svakodnevni problemi koji im ulivaju ogromne strahove biti mnogo podnošljiviji.

Drugim rečima, prekoračenje sopstvenih granica za njih predstavlja borbu protiv sopstvenih nesigurnosti i priliku da se izbore sa ličnim strahovima bilo koje vrste.

Istovremeno, dominantno je stereotipno ubeđenje da su ekstremni sportovi rezervisani samo za muškarce, što je sasvim netačno. Žene se podjednako rado upuštaju u ovu rizičnu igru.

5 najpopularnijih ekstremnih sportova u svetu:

BMX trka koja se odvija po nepristupačnim terenima potiče iz sedamdesetih godina prošlog veka. Na Olimpijskim igrama u Kini 2008. bila je uvršćena u program igara, ali ubrazo je zabranjena zbog povreda učesnika. Statistički gledano, ovim sportom bave se i muškarci i žene starosti između 19 i 40 godina.

Highlining ili hod po konopcu na mnogo većim visinama u odnosu na regularnu varijantu, uključujući činjenicu da je konopac znatno uži u odnosu na standardni. Distanca koju je potrebno preći može da bude čak 30 metara. Konopac je prilično fleksibilan što znatno pojačava nestabilnost.

Trka s bikovima je ekstremni sport sa dugom tradicijom, budući da potiče iz XIV veka. Zemlja porekla je naravno Španija. U proseku između 50 i 100 ljudi povredi se tokom tradicionalne godišnje trke.

Tow in Surfing predstavlja veličanstven prizor kada se posmatra sa sigurne distance, ali je za one koji u njemu učestvuju ozbiljan adrenalinski poduhvat. Uz pomoć vozila (helikopter, avion) sportisti se pruža specijalan kanap za vuču koji mu je neophodan da bi prevazišao najveće talase čak i one do 30 metara. Standardna visina u sportskim takmičenjima ne prelazi 10 metara.

Volcano Surfing je zaista ekstremna igra. Jedan od najmlađih ekstremnih sportova, budući da ga je 2005. godine osmislio Darryn Webb. Sportista se penje do vrha vulkana, a potom se spušta nadole koristeći drvenu dasku. Najpopularnije mesto za ovu vrstu adrenalinskog eksperimenta je vulkan Cerro Negro u zapadnoj Nikaragvi.